Београдске општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ

Год. XXII.

НЕДЕЉА II. ЈУЛА 1904.

Број 30.

ИЗЛАЗЕ НЕДЕЉНО ЈЕДАН-ПУТ

п; Е Н А: За Србију на годину 6 динара на пола године . . 3 „ За стране земље на годину ....9

ПРЕТПЛАТУ ВАЉА СЛАТИ УПУТНИЦОМ АДМИНИСТРАЦИЈИ ЛИСТА А СВЕ КОРЕСПОНДЕНЦИЈЕ УРЕДНИШТВУ

РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ

НЕПЛАИЕНА ПИСМА II Е ПРИМАЈУ СЕ

РАД ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ НА ПРОШИРЕЊУ ВОДОВОДА-

IV. Поводом одвојеног мишљења г. М. Капетановића, професора, приликом поднопгаја извештаја вомисије за проучење питања о проширењу водовода, г. Н. И. Стаменковић председник комиеије, изјавио је ове примедбе: Поводом горњег одвојеног мишљења г. Капетановића, дужност ми је да као председник и ове комисије коју је одбор изабрао за састав програма, објасним: 1., да г. Капетановић није присуствовао у седницама у којима је извештај претресан, нити је изјавио да ће поднети одвојено мишљење. 2., да је г. Капетановић био у седницама кад је извештај претресан, имао би прилике да чује да су његови разлози неосновани, да његови предлози потичу из необавештености и непознавања питања која дискутује, као и да су његови лични испади против г. Смрекера и мене неправедни. А ако би г. Капетановић и после дискусије, вођене у комисијским седницама, нашао за потребно да одваја мишљење, онда би оно било несумњиво више објективно а мање жучно. 3., да предлози г. Капетановића не могу издржати озбиљну критику, јасно се види из разлога изнетих у извештају,

који су потписали сви остали чланови комисије. Председнив комиеије Ј-1. И- Стаменковић с. р.

РЕФЕРАТ О ВИДОВД А.НСКОМ ТЕМА ТУ ЗА 1904. Г. КОЈИ НАГРАЂУЈЕ БЕОГРАДСКА ОПШТИНА. Госаодину Ректору Велике Школе, За овогодишњу видовданску награду за рад из Историје српскога народа расписан је био задатак „Хиландарско властелинство до краја XV. века". 0 томе је ректорату стигао и нама је затим упућен на оцену рад под мотом: . . Да видите чудо невиђено, „В'јел Вилиндар усред Горе Свете, „Задужбину Саве Светитеља „И његова ода Симеуна. Тај смо рад прочитали и прегледали, и част нам Је о томе поднети ово мишљење. Писац је правилно вхватио шта се у главном хтело овим задатком и показао је која је имања (села, винограде, планине, људе, цркве и т. д.ј поступно добивао Хиландар од старих српских владалаца и других његових добротвора и на тај начин стекао до уочи османлиске најезде пространо и богато властелинство. Према оваком задатку требало је најпре утврдити шта је, кад и од кога Хиландар добио, и зато је требало распра-

вити по иггошта у споменицима који о томе говоре. Писац је то радио с доста успеха, и ако није стигао (како каже, због оскудице у времену) да изнеее све што је у том погледу требало да покаже у овом послу. Исто тако, писац није употребио неке споменике у којима је (на пр. у попису манастиреког имања, оштампаном у „Споменику српске краљевске академије", св. III. с. 40—46) сачувано доста лепих података за овај задатак. Како се имања, која су поклањана Хиландару, ређају по именима у нашим споменицима, још је нисцу био задатак пронаћи где је које од њих било и да ли им се до данас сачувао траг у месним именима по крајевима где су некад била. ГТисац је и то урадио, и ако тај део свога рада није као важан истакао онолико колико је требало, него га износи у збијеним напоменама под главним текстом. У том проналажењу и одређивању писац се нешто служио и ранијим радовима, али је у главном сам почињао, и идентификовао је с много успеха велики број села и др., и у томе је, поред свега што је то могло бити и потпуније урађено, јамачно најбоља страна овога рада. По томе и по оном излагању кад је што Хиландар добио од кога, писац је заслужио да га одбор општине београдске награди овогодишњом видовданском наградом. Ипак треба епоменути да се писац могао боље користити неким досадашњим

Хиландарско властелинство ДО КРАЈА XV. ВЕКА Написао (Награђено 15/У1. 1904. год. првом видовданском наградом општине београдске у 400 дин.) МОТО: Да видите чудо невиђено, „В'јел Нилиндар усред Горе Свие, „Задужбину Саие Снетител.а „и његова оца Симеуна". В. Караџић, Народне пјесме књ. II, стр. 204 О значају Свете Горе и Хиландара у историји српскога народа могло би се опширно говорити, а имало би се и много што шта казати; али томе није овде меето Уместо свега, довољно је за ову прилику напоменути само да је значај Свете Горе и хиландарског манаетира био доста велики, јер се у животу српскога народа

може уочити приличан број чињеница, које саме еобом унуКују да им тражимо извор или најјачи пострек у Светој Гори и у манастиру Хиландару. Место да ређамо све те чињенице, довољно је да, као доказ, споменемо како је српска православна црква стално освежавана из Свете Горе и Хиландара, и како је етара српска књижевност управо и постала у Хиландару, па јој је тамо остало главно средиште кроз све време трајања српске државне самосталности. Но Света Гора ниЈе од тако великог значаја само за српски народ, она је била чувена и међу другим православним на родима, и они су се трудили да створе тешње везе са тим расадником православне науке и духовнога образовања на православноме истоку. Тамо се још у време пре Стевана Немање беше подигао велики број православних манастира (око 20), у којима је живео врло велики број калуђера из скоро свију православних народа. Поред Византинаца, који тамо имађаху увек највише манастира и калуђера, имали су свој манастир и Руси (св.

Пантелејмон), и Бугари (Зограф), па и Јермени (Ивер). Светогорски су калуђери путовали по свима православним земљама и, по свој прилици, распростирали разнолике приче о лепотама у Сзетој Гори, о свзтости и чистоти живота светогорских калуђера. Причали су, јамачно, и то како је Бог милостиво наклоњен њима и њиховим манастирима, и разна друга чуда која се тамо дешавају а која су Богу уголна изнад свега. То је годило машти ондашњега света, и свет је чезнуо за њом. Таке приче допирале су и на владалачке дворове, где им се такође потпуно веровало, па, као што је познато, допреше и на двор српскога великога жупана Стевана Немање. Оне занесоше и придобише младога Растка, сина Немањина, који је иначе био повесен за светињичким животом, и он тајно измаче из родитељског двора и оде тамо. Мало затим пође тамо и сам Стеван Немања, оставивши престо своме сину Стевану, и проживевши најпре у својој задужбини Студеници. Немања и син му Сава (тако прозваше