Београдске општинске новине

Општинске Новине

Страна3

граница атара, који би у најмању руку требао да се поклапа са реоном јавне безбедности, затим пописним и трошаринским реоном. Веома је тешко да Општина Београдска подиже трошаринске станице на атару других Општина, као што је тако исто незгодно да ове остану далеко увучене, а да иза њих буду густа насеља и тиме ствара могућност изигравања свих одредаба о наплати трошарине. Грађевински Закон мора да подели варош на грађевинске зоне, према природном груписању које се врши у урбанском животу престонице, а које даје једно типично обележје свима великим градовима света. Нећу да прејудицирам ствари које су V пројекту, али ми се чини да ће морати пре свега"да се обележи ужи реон, тако звани сити, на чијем се изграђивању мора настати свим силама и у свестраном интересу. Београд је једина престоница која нема изграђеног центра, а нема га зато што му историја ништа није оставила у наслеђе. Готово све престонице света развијале су се спонтано, полазећи од центра вароши, који води порекло још из давних времена. Поред тога што нема изграђеног центра, развитак Београда карактерисан је и сталним помицањем центра — једна типична, рекли бисмо специфична одлика наше престонице. Преокрет на овоме пољу наступио је даном ослобођења, кад је Београд престао да буде погранични град, а доћи ће до свога пуног изражаја тек онда кад се буду завршили мостови који везују Панчево и Земун, у коме ће случају бити омогућено радиално ширење престонице, тј. у свима правцима. Тиме ће и део вароши који је чинио центар све до рата, од Теразија до Калемегдана, а који је почео да губи важност центра, претварајући се све више у један миран крај вароши, добити везом са Земуном и Панчевом поново карактер центра, живог у трговачком као и у саобраћајном погледу. У центру вароши може се дозволити јзче искоришћавање озидане површине, као и већи број спратоЕа јер ће исти све мање служити за становање грађана. Поред ужег центра, мора се прописати

и шири грађевински реон, са поделом овога на зоне према поменутом груписању које се врши на економском, социцијалном и културном пољу. Важно је да сви главни друмови који везују варош са суседним и удаљеним местима постепено се претварају у живе трговачке-сабраћајне улице (случај са Александровом улицом, Крагујевачким друмом, Топчидерским друмом и т. д.) услед чега би се морало и код обраде Грађевинског Закона водити рачуна о тим чињеницама. Нови Грађевински Закон мора да обележи и крајеве становања са нарочитим прописима, који олакшавају тип малога стана и вила, према природи терена и потребама становништва. Исто тако индустрија мора доћи до изражаја кроз одредбе Грађевинског Закона. Не мање је важно да се и изван граница тако званог грађевинског реона морају нормирати односи градње кућа и станова, како би се смишљеним мерама осујетила појава насеља која би имала карактер Јатаган Мале. Било би по све погрешно ако би се стало на гледиште дезинтересовања Општине и Државе за судбину насеља изван грађевинског реона. Један поглед на невероватно рђава насеља у најближој околини Београда јача нас у уверењу о потреби њихове боље техничке обраде. Мислило се да се те две ствари искључују, т. ј. да изграђивање центра вароши намеће потребу дезинтересовања у питању формирања насеља ван грађевинског реона. У прилог ове погрешне тезе наводило се, да је Општина у немогућности да део изван реона снабде водоводом, канализацијом и осветлењем. Ма колико изгледало оправдано ово гледиште, оно потиче из погрешног схватања целога проблема, а које узима за полазну тачку обавезе Општине већих размера и независно од средстава којима она располаже. Општина се мора постарати да претходно изгради део вароши у грађевинском реону, али оно што се од ње тражи то је посредно утицање путем законских и других мера на бољу изградњу насеља непосредне близине, која ће захваљујући брзом развитку престонице ускоро ући такође у састав грађе-