Београдске општинске новине

Општи нске Новине

Стр. 25

сти ©ећ на проггив, оличење једне драматичне и бурне прошлости, која почин>е у праискоки прада Сиигидума. То је ваљда исто доба., кад и Лутеција почиње иа постоји крај Секване. (Само кров две хиљаде година, свога, 0'Пстанка, Лутецпја је наслагала фосиле и оставимз трага. Није даиас могуће коракнути кроз светлу метрополу Запада, срце света, даиашн >и прквланљпви и залудујући Париз а да ов-аки педаљ земље ие о;з [ начава и не оживљује минуле епохе и ваекрсааа мртве. Спомеиици су ту, пред очима, сачувами побожно од нараштаја који су се кров векове смењивали. Док у Беогр-аду свепа тог:а нема. Ни једап град -на евету, ваљда, није трашчнију улогу одпграо, у одбрани Хришћанства и Запада, >од (наЕ1але свежих и фанативоваиик исламских хорда, које су биле провалпле преко Босфора и друмсвима се примицали Бечу и колевци еврооске културе. Београд је вазда био поприште тих крвавих борби. Оамо >се оружје мењало кроз векове а борба је 'остајала иста, чопора и до задњег даха. Стари летописци из еремена Ђурђа Смедеревца, оиисујући чстраховити окршај под бедемима, веле, да су једнота јутра нашли и врапца, прободеног са некодкко стрела. Толико је густа киша непријатељских стрела навлљивала на капије градске! Лепи, бели град, не имађаше једног дужег предаха, ни једио столеће мира. Та по•мисао нас узбуђује, кад се дан-дањи прошетам!0 Калимегданом, преваеходним шеталипгтем М10дер!нога Београда,. Јер' историја Београда, уписана је махом у те зидине. Ту је по«ос нас београђана, који данас живкмо' и које пред странце немамо шта изнети, до болну ■иаторију, мојасе чита с калимегданских тер-аса. Кад још помислимо;, да су пазад један век само, туда тутунили Турци, шеткали и искашлдавали се по бедем1има, с позама господара — осиајача, онда се види сав напор и свежиеа наше расе, да је за један цигли век учинила оваково преображење. Туда :је наш Јоаким Вујић бацио поглед, баш 1828 године ;и уписао у своју кЊигу „Путешествије по Србији" о ве редове: I Јођосмо 1на!с тројица преко Калимегдака у горњи град и пређе него што смо били дошли на капИ1ју, впдели смо многе шанцове

и бедеме, који торе имају кошеве, пуне набијене са земљом. Измежду кошева виде се црни топови који точкове од препиљених клада имају и без лавета јесу. Даље, по бедеми, виде се и различите карауле а свуда унаоколо јесу бедеми с полисади утврђени. Обаче, да је овај град тако особити, заиста није, неопо да је на прекрасном, царском положаииуу и да никакав! град у Европи тако лепо на две реке, као што је Дунав и Сава, не лежи као наш Београд, заиста овде не може ми нитко противсловити и да овај град, кад би се оправио ;и у совршенство 'своје дошао, да би красотом превасходно све европске градове, ваистину ни овде никаква душа не би ми противречила. Обаче, у 'садашњем његовом жалосном положенију гледајући га, ваистину исти наш Београд јест плача достојан. Јербо само до горњег града доћи, има се посла, што путови и ћуприје јесу скоро еви порушени, да једва може се ићи. А иначе у горњем граду шта је друго кромје једног сараја, то јест резиденције везирове и једке турске џамије, примечанија достојно видети? А друго свуда, где год човек око баци, све порушенија над порушејама види, како што су штале везирове, домоеи ЊИХ01ВИХ 1служитеља и друга порушена зданија." И Вујић даље пише, како је са тих зидина крештао по кад-кад какав арнаутски или турски невач, а везиров оркестар често правио хуку од силних хегеда (виолина), бубњева, прапораца, цимбала, саџака и даира. Адет је био такав. Сила и ©лает је била тур^ска. То је било само пре један век. Да ли странцимв. икада можемо изручити то гордо осећање својевласти, кад под руку с њима шетамо данашњим Калимегданом, који се, по горњој Вујићевој антиципацији, преобразио у изванредан парк европски? Можда то никад. То велико национално преображење остаће опојно само за нас, домаће, а њима ће остати само чиста панорама на две блиставе реке, што под бедемима вековима шуме, и једна визија будућности, кад ће се ширином банатоке раини, свуд у догледу ока, јавити једна нова варош посебнога стила, која ће у будућој заједници европеких народа, представљати најважнији чвор путева са Запада на Исток.