Београдске општинске новине

Општииске Новине

Стр. 19

ствари сам-о номиналан, а наставничка већа могу бити саветодавал орган, а не надзорни. Без дома у коме би се надзор могао од стране управника и месног одбора вршнти непосрадно и континуирано немогуће је и нотребно упрошћавање тога надзора и његова 1Н : епрекидност. Дам би, другим речима, био средиште наставе и надзора над њом. Има .још једно питање које је у тесној вези са питањем дома, правилног надзора и старања о овим школама. Већ по тексту закона (чл. 4. Закона о Занатским Школама) општине су дужне дати овим школама потребне локале, огрев и осветлење. Сви материални издаци иадају, дакле, на терет општине. Међутим, општина се не стара и не може много старати о напретку тих школа, пошто су оне, и у логледу рада, наставе, личности ван њенога утицаја. Председник општине фигурира само као председник месног занатско-школског одбора. Иначе, и управне и надзорне власти су састављене сасвим независно од власти Општине Града Београда. На тај начин, Општина има утисак да се од ње захтевају издаци; како ће >се тим издацима руковати то је ван њене „надлежности". Разуме се да се она, вбог тога, прећутно одриче и оног минималног утицаја који јој је дат шреко месног занагско-школског одбора. € друге стране, и надзор осталих власти је чисто формалистички и бирократаки, пошто издржав.ање тих школа пада у главно на терет општине. Увек је неприродан положај оних институција које се издржавају трошковима с једне стране, а управљају и надзиравају с друге стране.

Отворено речено', ту нема ни рационалне употребе кредита, ни правога и потребног надзора и администрирања. Логично би било да прстпоставл^ене власти тих институција буду оне на чији терет падају и трошкови за издржавање тих институција. Једном речју, занатске школе би требало ставити под управу и непосредан надзор општине, пошто су оне већ стављене, готово у свему, на финансијски терет општине. У том случају, сасвим је појмљиво да би општииа имала више могућности и више амбиција да занатоке школе, чији се значај данас лризнаје у целоме свету, буду на висини свога задатка. Тада се, примера ради, не би могло десити да те школе, установљене ради једнога практичног циља и оспособљавања ученика за практично-техничке послове, буду без практичнога рада у настави појединих предмета, — као што је сада ■— и да се не разликују много од обичнога типа наших основних и нижих средњих школа са чисто теориском наставом. Оне су установљене у друге сврхе, које су се показале као корисне и које се у данашњем времену индустрије намећу. Њих треба еаобразити потребама, у интересу подмлатка који ће се оспособити за практичан живот и рад, за поштено зарађивање хлеба и одржавање егзистенције која ће ићи на корист општег развитка технике и индустрије у нашој земљи. И зато се питање о реформи занатских школа, наставе у њима, и њиховог администрирања истиче као са-свим актуелно и достојно пажње меродавних фактора.