Београдске општинске новине

Стр. 8

Општинске Новине

У. Предић: Дете на мајчином гробу. но царство, ту је живео весео народ, који је волео своје богове и у част њихову приређивао свечаности, облачећи се раскошгно у кожу звериња. Жене нису заборављале отрлице. Видећете их нанизане. Од камана су. Такав је био шик. Доцније тек, јавиле су се јувелирске радње, које су ковале бразлетне и ђердане од чистог, тешког злата. Па и минђуше. Све је то лежало под земљом, стотинама векова, док пре једно тридесет година, сељацн нису -случајно почели да крче земљу и чепркају мало дубље у утроб,у Гее. Налазили су најпре ножеве од кремена, коуих је било толико, да су чак ио'чели и у вароши да продају. Тако је -и Музеј дошао до сазнања и отпочео ископавања. Та иско1па1вања трају и дан-давас. Само са том разликом, !Што их не врши Народни М(узеј у својој реж^ији, већ постоји енглеско око које мотри над ископинама, јер су Енглези дали извесну субвенцију, до 300.000 дивара, да се наставе радови. Баш ових дана, изгледа да је дошло до изванредних налаза. Винча ће нам вазда пружат.и изненађења, јер богатијег налазишта немамо. Сем Винче, Музеј чува спомене и из Градаца, код Лесконца, опет из каменог доба, нарочито карактеристичну и вредну статуету: Мати са дететом ва сиси. Прв,и пут је тај мотив дојења уклесан у камен. Но још је много торза. Ти стари Лесковчани били оу више инспирисани уметници., но трговци. Онда Плочкик, код Проку1пља. Са њим см'0 већ у бакарном добу. Виђамо бакрено по-

суђе. Људи ау се профинили. Почели су се тетовирати, што се чак запажа и по бакреним статутама, које су нам од њих преостале. Чока код Сенте, опет је богато налазиште носуђа, в^аза, као што има и у Арадцу код Великог Бечкерека, маса ванредно лепих црвених здела. Види се, да су вазда у тим равницама дани и ноћи лротицали у изобиљу и да су се гозбе настављале кроз векове. То : оу биле прве потребе ондашње, преисторијске Војводине. Код Шида, у месту Привина Глава, сачуване су у огромном броуу разне гвоздене алатке, а међу њима маса исмварених, које је требало оправити. Данас кад их гледамо, могли би готово рековструисати ово прим^итивно доба, кад су понеки агенти, путујући из места у место, носили робу и мењали је, а ■примали старе алатке на оправку. Да не би вукли тешко пвожђе свуда уз пут, они су га закопавали на поанатим местима, да га при

Сатир из Стоби.