Београдске општинске новине

Општинске Новине

Стр. 11

карство: Ђока Крстић, В. Бецић, Ј. Предић, Р. и Б. Вукановић, Кризман, Марко Мурат, Паја Јовановић, Медовић и Ј. Лалић; поред њих привлаче /поглед изразита 'попрсја у мермеру Вука Караџића и Краљице Наталје, од Убавкића. Све сликарско благо наше, наравно да н.ије ту окупљеио али има данас доста плат.на, која нису ни изложена, јер Музеј нема Д01В0ЉН0 зидова. У другом одељењу је Данијел еа једним своји-м Архангелом и два попрса пуначких београдских гоопођа, уважаваних с почетком прошлог века. Пред очима је још велика галерија војвођаноких сликара, који су као инопирисани оставили на платну ликове, који су једино остали за потомство, свих оних главара државе и цркве, који су у Београду стварали ову земљу. Велико је ту дело Уроша Кнежевића, који је нашао за вредно да јури од једног до другог великаша, и да му ухвати часак за лозу. Оставио нам је Књепињу Љубицу, Вучића-Леришића, Милана Обреновића, Алексу Ненадовића, Младена Миловановића, Книћанина, Стојана Симића, Жабарца, Луку Лазаревића, Симу Ненадовића, Ресавца, Узун-Мирка, Татара Бопдана. Ми их ту видимо свечане, богате, моћне. Цео је нрви и друпи устанак ту; ванредна школа за ђаке! Ту треба учити историју и разазиавати двосмислеии иоглед једног Вучића, чудног ч-овека, који чека на овог Мороа, на благодарни животопис. Вреди стати чешће пред лик финог и умног госаодара Јеврема и скромне му супруге, Томаније, сликане у црвеном либадету и с виолет цветком у руци. Уносио је гооподар Јеврам културу у 1Празне српске куће и душе, из Милошеве епохе. Јоаким Вујић, кад је видео у Шапцу његове салоне, 1828 године, згрануо се. Као да се нашао сред Будима, међу мађарском аристокрацијом, међу једним Естерхазима. У време кад се код Милоша спавао на иатосу, на сламарици, господар Јеврем је имао скупоцене источњачке ћилиме, миндеркуле и диване, велику библиотеку и клааир за своју кћер. Први клавир у Србији. Отворио је прву болницу, прву апотеку и завео хорско певање. Како да се не загледамо данас зах^вално у његове умне очи, журно, исиод његових ногу! стаћемо још пред портретом Јелене,

Глава цара Константина, родом Нишлије.

Музеј, наравно у костији, сав онај живопис по нашим напуштеним, царским манастирима. Оделење византијско у Музеју данас је доста сиромашно, али је, ипак, оделење с орнаментикама нашег средњег века доста богато мотивима. К1с<пист (би имао иуно паола. Из старих 'манастира, донет је један ретки украс у бронзи, Дв01гла1ви орао, 1нађен у Марковом Манастиру код Прилепа, задуЖ |бини Краља Вукашина. Ту је на Чувању и онај фатални златни прстен Тодорин, мајке цара Душана, нађен при скорашњим отко!павањ1има задужбине цареве код Призрена. Краљ Алексндар ноклонио га је Музеју. На то доба сећају још шиљате и танке стреле, у галерији с оружјем и ланци за понизно робље, у које су Турци окивали рају, када су је пешице водили друмовима, тамоамо, можда и ка Цариграду или светским тржиштима с робовима. Један шрат више улазимо у дворану с платнима. Ту је наше задње и савремено