Београдске општинске новине

ОпШтинске ноаине

Стр. 21

Влада К. Петровић Школске кухиње у Београду

Треба начтустити мало центар Београда, па заћи по оним бедним чатрљама у којима животаре јадна бића жојима је судби,на доделила мучан живот и еелику бригу. Немање ви најооновниЈих услоеа за један нриближно добар живот,, сатирање тешким радом, брига за пород свој а често пута немање посла и зараде толико уииште дух и самопоуздање једнога бића да оно' 'често пута не лреставља, по свом изгледу, ни шриближио оно!ме нашта треба да личи биће које се човеком зове и за ко-је треба да тврдите да живи у веку толиких изума и напретка, у веку кад треба да триумфује хумжост и мнлосрђе. Колико јуче читали смо у новинама како је неко нашао читаву једну нородицу у накој шупи у коју добри људи не би затворили ни марву своју и учињен је апел да се скупе прилози и да се тој јадној породици помогне. Лепо је то помоћи ближњем своме, лепо је то кад они којима претиче одвоје и по коју лепту за оне који страдају. Али се на тај начин у начелу ништа не чини. Помоћи једном — добро је, али оставити још хиљадама њих, тако истих и још бедвијих, значи завлачити главу у песак пред једним фактом, који тражи и друге жртве и други начин рада и више старања свију оних који су по свом положају позвани да воде рачуна о социјално слабијима и незбрннутима. Друштво и општина треба да ублажују беду у свом кругу, треба да се побрину о становима оних економски слабијих, о прехрани радног овета, о могућности бољег живота тих слојева друшПвених, који на својој грбачи носе један велики део лослова, који стварају напредак и добро. Та оншта брига једних за друге доноси и пуно поверења између друштвених слојева и пуно љубави за заједничку сарадњу и пуно разумевања за опште циљеве у општини и држави. Шта је учинила бечка онштина у том погледу то треба видети. После рата она је учинила силне напоре, створила пуно удобних станова за раденике, подигла толике клинике и кухиње да јој на томе могу позавидети и много богатији и напреднији градови. Шта општина бечка чини за децу то је за дивљење. Г. Глекл, председник школског одбора за град Беч, с пуно права је, држећи предавање пред једном нашом екскурзијом, рекао да је сада век детета и да општина бечка хоће и жели да се посвети напретку подмлатка и његовом телесном и духовном културом. Треба напоменути да бечка општина води рачуна о детету још док је оно у утроби мајчиној а чим се роди нови грађанин Беча већ улази у књиге И1 добија нарочиту диплому. Кад говорим о беди која је код нас, од-

мах морам напоменути да је највеће зло код наше школске деце. Уђите у коју хоћете основну !ш;ко1лу. Погледајте дечицу и одмах ћете видети бледа и испијена створења, еапуштена у сваком погледу. Школски лекари констатоваће малокрвност, жљезде, шкрофилозу и све друго што није добро, али се узроци не отклањају; о томе,'канда, нико и не води рачуна. Бедни станови у којима већина деце борави и до минимума слаба храна којом се деца хране као да никога не троне те да о томе више поразмисли. Јој бедној, слабо храњеној и анемичној деци, ко ; ју затвор,ите читаво пре подне у четири учионичка зидз, да их накљукате програмом којим се много тражи, треба пружити бољу храну, зко им се мс-ментано не може пружити бољи стан. Наставници се чуде што им поједине генерације заостају, што су деца све слабија а узроци су тако онигледни да их и слеп може видети. Ми одмах можемо деци дати бољу храну; ми одмах можемо основати школске кухиње за школску децу, нарочито за децу економски слабијих и оних које посао зове по цео дан ван куће. Колико има основних школа у Београду толико треба школских кухиња да би у њима сва деца добила, било бесплатно или са мало плаћања, добру, здраву и укуону храну. Поред хуманих друштава то питање треба да узме у своју руке и општина. Сећам се како је то питање одмах после рата у Београду решио наш познати социјални раденик Др. Милош Поповић. Он је у прво време основао две кухиње у којима је справљана храиа за сву децу која дођу да је траже. Он није питао ко је богат или сиромах, већ је давао свакоме ко је исту затражио. И да се је тај рад наставио како треба данас би ми имали доста збринуте деце. Остатци тога рада Др. Поповићевог то су садашња обдзништа у Ратарској и Бранковој улици, која збрињавају по 50—60 деце дневно и својим радом дају довољно доказа да су такве установе веома потребне. С тога општина мора учинити нешто у том погледу. Оваки пропуштени дан — сува је штета; свака изгубљена година преставља минус у развитку здравља код наше деце. Што више школских кухиња, то више здраве, вредне и за рад способне деце, то више изгледа за бољу будућност нашега подмлатка. У београдским основним шко |Лама данас има око 10.000 деце. Један вел!ики део те деце треба помоћи, треба подићи, да би био спашен за будућност. Социјажи одељак општине београдоке треба добро да раамисли О' свему овоме а општина београдска треба у свом буџету да нађе меета за једну новчану пот-