Београд кроз векове : циклус предавања одржан на Коларчевом народном универзитету

БЕОГРАД ПОД ТУРЦИМА

47

Св. Писмсш „на словеноком језику“, са путиром од дрвета, каишчидом за причешће од месинга и дрвеним послужавником за нафору на једној клулици. Дрвени су и свећњаци у олтару, каже Герлах. Осамдесет година допције, 1658 г., помиње српску цркву у Београду и француски путник Кикле. Међутим, иако убога и проста, српска црвка у Београду није запустела. Народ није разумевао све што свештеници читају, и само мањи део је знао „оче наш“ и „вјерују", бележи Герлах. „Како ће човек да то научи, рекли су му, кад му ваља три до четири месеца провести у пољу поред волова, или дан и ноћ, рано зором к позно у мрак, кулучити и мучити се?!“ Али, свет се купио око цркве; Герлах, такође, сведочи да су Турцима нуђени скупи новци да дозволе њено, проширивање макар и за једну стопу. У Дубровнику је сачуван киз докумената који сведоче да су дубровачки трговци куповали у Млецима на стотине ћирилских литургиских књига и продавали их у Београду и другим нашим градовима. Школовани по околним манастирима, обично у Срему, свештеници су служили без плате и, да би се прехранили, бавили су се разним занатима. Мада, све до аустриске окупапије, нема вести да је у Београду постојала српска школа, ипах се мора претпоставити да се код београдских свештеника научио писменостИ највећи део српских трговаца овога града. Ћирилица је у Турској била онописмо којим су се служили сви који су шворили нашим језиком: и домаћи Турци, и Дубровчани и бо*сански католици. Разграната трговина захтевала је вођење рачунских књига и сталну преписку; у тој трговини учествовали су и београдски Срби. и они су морали бити писмени бар- једним делом и то им није било тешко*. О томе, уосталом, сведочи и низ њихових потписа на оним писмима дубровачких трговаца чији се оригинали или преписи чувају данас у Дубровачком архиву.

Иако су домаћи Срби у Београду били бројчано у мањини, друштвено и економски инфериорни, српски језик био је онај којим се споразумевало цело београдско становништво. Овоме тр-еба тражити узрок не само у томе што су, поред домаћег становништва, нашим језиком говорили и босански и дубровачки трговци, врло знатни као привредни чиниоци, но и у чињекици што је и већина муслиманског становништва била српског порекла. Ово истиче и Евлија Челебија кад каже; „Београђанм, иако су потурице, знају дијалекте: српски, бугарски и бошњачки“. Мало даље, исти писац тврди да су сви београдски становници, „како раја тако и нераја", Срби.