Београд кроз векове : циклус предавања одржан на Коларчевом народном универзитету

88

МИЛЕН М. НИКОЛИЂ.

је и он учио. Она је, како он тврди, била на спрату једне механе близу Господареког конака и цркве. Горе су ђаци, којих је било око 20, учили, а доле, у механи, викали су и свађали се људи, нарочито Цигани приликом одређивања харача које је једанпут годишње чињено. 80 )

9

Једна од важних просветно-културних установа које је Београд тридесетих година добио била је Државна шталшарија, „Типографија“ или „Књитопечатња", како се називала. Још 1825 године Михаило Теодоровић Герман, повереник кнеза Милоша, водио је преговоре да у Петровграду набави једну штампарију за Србију. 81 ) Али, она је основана тек после хатишерифа од 1830 г., којим је дато право Србији да, поред школа, има и штаљшарију. Вук је 4 октобра 1830 писао Копитару: „Наши су послови с Турцима готово сасвим свршени, па ћемо и ми у Србији имати типографију 11 . 82 ) Цветко Рајовић и Аврам Петронијевић купили су у Петрограду штампарију и она је приспела у Београд 21 маја 1831_грдине. „Већ три дана како је приспела Типографија овди“, пише Цветко Рајовић Кнезу 24 маја 1831. „Инштрументи типографически совершено у доброму стању донешени су“. 83 ) Нешто раније, у децембру 1830, доведен је у Београд Немац Адолф Берман који је почео да спрема штампарију за рад. Он је постављен за њеног директора. Јула 4 он извештава Кнеза да су у Београд допутовали и словоливци, и то Окенфус из Беча и Хамерл из Пеште. 84 ) Том приликом тражи обавештење да ли ће олово за Словоливницу добити из Крагујевца или ће га купити у Београду.

Најстарији пропис који се је тицао Типографије свакако је уредба о цензури коју је Кнежевска канцеларија, или другим речима кнез Милош, донела 22 децембра 1832 године. 80 У тој уредби стајало је да је забрањено штампати књигу која би садржавала хуљење „против Божества" и „против вероисповеданија христијанскот" и која би ширила мисли „саблазителне благонаравију“, „ггротив правителства србског и његови членова“ и „против правителства страни и њини чиновника". Сем тога, забрањују се и књиге у којима има писмена љ, њ и ј „по ортографији познатога списатеља Вука Стефановића Караџића“ или које су написане без малог и великог „јер“ и „јери“. Списатељи српских књига и писари канцеларија треба да се „по примеру Руса придржавају ортографије која се у црквеним