Београд у слици и речи

друму, гледаху, како ce o Београд отимљусилни, a државио уређепи, пароди. Грци, Бугари и Угри учтшшпе од Београда за неколико стотина година праву „кућу ратова“, и ако му тај иазив тск доцније дадоше Османлије. Нукад за владе Немањићке дођоше и Србп до државне моћи, стадоше радити да остваре своја народна права па Београд. Тада ce изродише нови ратови, из којих беху брзо искључени Грци a за њим Бугари, те ce упорно делише мегдани измсђу Срба и Угарске. У тим ce борбама као пајзнатнији могу споменути: од српских владалаца краљеви Урош I. и Милутин и цареви Душан и Урош; a одугарских краљева Бела IV., Карло Роберто и Лауш I. Ta ce борба прекиде кад Османлије притеснише с југа Србе, те ce заврши 1403. године уговором између угарскога крал.а Жигмунда и српскога деспота Стевана Високога, сина кнеза Лазара, који погину y знаменитој a несрећиој бици косовској 1389. године. Стеван, по реченом уговору, доби Београд с Мачвом и градом Голупцем на Дунаву као властелинство круне угарске. Настали мир донесе Београду благостање, како, због ратних времена, не беше запамтило од римске владавине. Стеван му поклони сву своју шажљу и начини га својом другом нрестоницом (прва je био Кругаевац). И онда је, као и сад, био доњи и горњи град. Испред зидова, опкољених рововима, бехумногољуднапредграђа.Зидови су били утврђани јаким кулама, a рубови имначичкапистрелачницама. На води y доњем граду беху два пристаништа : једно, веома утврђсно, за ратнс лађе, a друго за трговачке. Десиот имаше два своја двора. Он подиже многе задужбине: богомоље, болницу и врт и воћљак са свакојаким изврснимродом. Разнии начинима и повластицама учини те ce становништво умножи; дадему мпога самоуправнаправа, ослободи му трговде од плаћања царине по свој земл.и па им и y краља Жигмунда изради сличну повластицу по Угарској, Све ово учини, те Београд поста једно од најзнатнијих средишта ие само y землзИ Стевановој него и на целом Балканском Полуострву. Ну све ce то промени y самом почетку владо Стеванова наследника, Тоурђа Вуковнћа Бранковића,па кога je крал, Жигмунд y Тати 1426. гоДИЕЕа пренео Бсоград с осталим властелинством на Сави п Дунаву. На Ђурђа беше ударио (1427.) султан Мурад 11. захтевајући целу деспотовину, те заузео многе градове. То уплаши Жигмунда, да Мурат пе захвати нове землт које je Ђурађ од Угарскс држао, и сиђе с војском за заштиту Београда и ооталих места. Ну, ушавшн једном y градове, Жигмуид не хте више одлазити, a Ђурђаумири, давши му накнадуу другим градовима по Угарској с богатим властелинствима. Сад Београд поста грудобрап угарски y борби с Османлијама. Bell поменути султан Мурад 11. пада 1440. године са силном војском

dant plusieurs siècles, surnom qui ne lui lut conféré que plus tard par les Osmanlis. Ce ne fut que sous le règne des Nomanjici, lorsque les Serbes reçurent une certaine constitution que se réveilla en eux le souhait de voir tomber Belgrade complètement en leurs mains. De nouvelles guerres éclatèrent, guerres, qui forcèrent premièrement les Grecs, et puis les Bulgares à céder le terrain. A la tin il n’y eut plus qu’une guerre à mort entre Serbes et Hongrois ; nommons parmi les personnes les plus marquantes d’alors ; de la part des Serbes les rois Uros I. et Milutin, ainsi que les empereurs Dusan et Uros, de la part des Hongrois les rois Bêla IV, Charles Robert et Louis I. Ces combats furent interrompus lorsque les Osmanlis commencèrent à inquiéter les Serbes au sud de leur voyaume, et prirent fin en 1403 par le traité entre Sigismond, roi do Hongrie et le despote serbe, Etienne le Haut, un fils du prince Lazar, qui fut tué à la malheureuse bataille du Amselfeld en 1389. Etienne reçut comme vassal de la Hongrie par suite de ce traité Belgrade, avec Mac va et la forteresse Gelubac, sur le Danube, La paix qui s’ensuivit fut des plus salutaires pour la Serbie, oit nous voyons la prospérité gagner du terrain, comme Ton ne se la rappelait guère depuis les guerres avec les Romains. Etienne ne s’occupa plus que de Belgrade, et en fit sa seconde résidence. (Krusevac en était la première.) Do même qu’aujourd’hui, il existait alors aussi déjà une forteresse supérieure et inférieure. De grands faubourgs se trouvaient devant les murs de la forteresse, qui étaient encore défendus par de profonds fossés. Les murs mêmes étaient renforcés de petites tours, garnies d’une multitude de meurtrières. La forteresse inférieure avait deux ports : l’un en bon état de défense, pour les bâtiments de guerre, l’autre pour les bateaux marchands. Etienne même s’était créé deux cours, et fit beaucoup de fondations, fit construire une église, un hôpital, un parc et un jardin fruitier avec une grande quantité de fruits excellents. H tacha aussi d’augmenter le nombre des habitants par toutes sortes de privilèges, et autres. La population reçut des droits autonomes, les marchands furent libérés de tout impôt, et leur procura le même bénéfice de la part du roi Sigismond pour le Hongrie. Tout ceci ne fit qu’augmenter l’importance de Belgrade, mais pas seulement dans le pays d’Eticnne, mais dans toute la presqu’île des Balcans. Mais tout ceci changea bientôt sous le règne du successeur d’Etienne, Georges Vukovic Brankovié, qui avait en 1426 reçut à Tata du roi Sigismond Belgrade et les contrés y aliénantes comme fief de la couronne de Hongrie. Nous voyons en 1427 Georges attaqué par le Sultan Murad IL qui veut occuper toute la despotie, et qui s’est déjà emparé de plusieurs forts. Tout ceci fit craindre à Sigismond que le sultan Murad pourrait très-bien aussi vouloir s’emparer des provinces que Georges ne possède que comme feudataire, c’est pour cela que nous le voyons aller au secours de Belgrade et des autres villes avec une armée. Mais ayant une fois pris pied dans ces forteresses, il ne voulut plus les quitter ; Georges fut apaisé par la donation d’autres grands biens féodaux en Hongrie. C’est alors que Belgrade devint la forteresse de la Hongrie envers la Turquie. Le sultan Murad II attaqua Belgrade eu 1440 avec une armée formidable. Le commandant hongrois de Belgrade était alors Jean Talovac, un Serbe. Ce ne furent pas seulement les troupes se

népet érni szoktak, csak nézték, hogy viaskodnak hatalmas, dllamilag szervezctt népek Belgrad birtokdért. Görögök, bolgârok és magyarok tôbb szâzadon ât „barczok hâzdvâ*' tették Belgrâdot, jollehet ezt a nevet késôbb az ozmânok adtâk neki. De mikor a Nemanjicsek uralkodâsa alatt a szerbek is erôs âllami alakulâsra jutottak, kôvetelték nemzetüknek Belgrâdra valô igényét. Ekkor ùj hdborùk tâmadtak, mèlyek kôvetkeztében elôszôr a görögök, azutân a bolgârok tüntek el a harcztérrôl, ûgy, hogy végre csak a magyarok és szerbek kôzt folyt az életre haldlra szôlo harcz. E harczokban leginkdbb kivâltak : a szerb uralkodök kôzôl I. Uros és Milutin kirdlyok, Dusdn és Uros csdszdr ; a magyar kirâlyok közöl pedig IY. Bêla, Robert Kâroly, I. Lajos. E harczok akkor szakadtak félbe, mikor az ozmdnok szprongatni kezdék a szerbeket s 1403-ban fejczte be az a szerzôdés, melyet Zsigmond magyar kirâly kötött Magas Istvân despotdval, a ki fia volt annak a Lâzdr fejedelemnek, a ki a rigomezei emlékezetes és végzetes csatâban 1389-ben elesett. Istvdn az emlitett szerzôdés dltal Belgrddot a Macsvdval és Golubâcs dunai vdrral a magyar korona hübéreül kapta. Az erre kôvetkezô béke olyau jôléttel dldotta meg Belgrddot, milyet a sok hdborù miatt nera élvezett a rômaiak uralkodâsa ôta. Istvdn rainden figyelraét Belgrâdra irdnyozta s azt mdsodik székhelyévé tette. (Az elsô Krusevac volt.) Akkor is, mint ma, volt also és felsô var. A vârfalak elôtt, melyeket drkok kôrnyeztek, sok külvâros terült el. A falakat erôs tornyok védték ; ormaikat szâmtalan lôrés. Az elsô vdrban két kikotô volt ; az egyik, megerôsitett, a badi, a masik a kereskedelmi kikotô. A despotdnak két udvara volt. Sok alapitvdnyt tett : templomokat, kôrhâzat épittetett, parkot ültetett nagy gyümôlcsôs kerttel, melyek pompas termést adtak. A lakossdg szaporitdsârél kivâltsdgok adâsâval és nids raôdon gondoskodott, a kereskedôket fölmentette a vdm fizetése alôl az egész orszdgban s hasonlô szabadalmat eszkozolt ki szdmukra Zsigmond magyar kirdlytöl. Ily môdon Belgrad az egész Balkdn-félsziget legfontosabb centruma lett. Mindez azonban megvdltozott Yukovics Brankovics Gyôrgy, Istvdn utôdjdnak uralkodâsa alatt, a kire Zsigmond kirâly Tatân 1426-ban a hûbért ruhdzta. 11. Murât szultdn 1427-beu megtdmadta Györgyöt, több Vjârat megszdllt s az egész despotasdgot követelte. Zsigmond aggôdni kezdett, hogy Murât azt a területet is elveszi, mely fölött Gyôrgy, mint magyar hübér fölött uralkodott; ezért sereggel vonult Belgrad és a többi vdros oltalmdra. Miutdn belépett e vârakba, nem akarta tôbbé odahagyni, Györgyöt pedig azzal békitette meg, hogy Magyarorszdgon mâs vdrosokat és gazdag jöszdgokat adott neki. Ekkor Belgrad Magyarorszdg védfala lett a félbolddal valu küzdelemben. 11. Murât szultdn 1440-ben hatalmas sereggel tdmadta meg Belgrddot. Akkor

«Haus der Kämpfe«, obwohl ihm dieses Epitheton erst später von den Osmanlis verliehen wurde. Als aber unter der Herrschaft der Nemanjidi auch die Serben zu einer kräftigen Staatsbildung gelangten, da begannen sie ihre nationalen Ansprüche auf Belgrad geltend zu machen. Da entstanden neue Kriege, in Folge deren zuerst die Griechen und darnach die Bulgaren vom Schauplatze verschwanden, so dass schliesslich nur zwischen Serben und Ungarn ein Kampf auf Tod und Leben fortgesetzt wurde. In diesen Kämpfen können als die hervorragendsten Persönlichkeiten erwähnt werden : von den serbischen Herrschern die Könige Uroä I. und Milutin, sowie die Kaiser Dusan und Uroä ; von den ungarischen Königen dagegen Bêla IV., Karl Robert und Ludwig I. Diese Kämpfe wurden unterbrochen, als die Osmanlis vom Süden aus die Serben zu bedrängen begannen und fanden im Jahre 1403 ihren Abschluss durch den Vertrag zwischen Sigismund, König von Ungarn, und dem serbischen Despoten Stephan dem Hohen, einem Sohne jenes Fürsten Lazar, der in der denkwürdigen und unheilvollen Schlacht auf dem Amselfelde im Jahre 1389 umgekommen. Stephan erhielt durch den genannten Vertrag Belgrad mit der Maöva und der Donaufestung Golubac als Lehen der Krone von Ungarn. Der Friede, der nun folgte, brachte über Belgrad einen Wohlstand, wie man sich dessen, infolge der vielen Kriege, seit der Römerherrschaft nicht erinnerte, Stephan wendete nun seine ganze Aufmerksamkeit Belgrad zu und machte es zu seiner zweiten Residenz (die erste war Kruäevac), Auch damals gab es, so wie heute, eine untere und eine obere Festung. Vor den Festungsmauern, von Wallgräben umgeben, breiteten sich zahlreiche Vorstädte aus. Die Mauern waren mit festen Thürmen verstärkt, und der Saum derselben mit zahlreichen Schiessscharten besät. In der unteren Festung gab es zwei Hafenplätze : der eine wohlbefestigt, für Kriegs-, der zweite für Handelsschiffe. Der Despote besass zwei Höfe. Er machte viele Stiftungen: Kirchen, ein Spital, einen Park und einen Obstgarten mit zahlreichen köstlichen Früchten. Durch Privilegien und auf andere Weise sorgte er für die Vermehrung der Einwohnerschaft ; diesen verlieh er zahlreiche autonome Rechte, die Kaufleute befreite er von der Entrichtung der Zollgebühren in seinem Lande und erwirkte ihnen beim Könige Sigismund ein ähnliches Privilegium für Ungarn. All dies hatte zur Folge, dass Belgrad zu einem der wichtigsten Centren. nicht nur im Lande Stephans, sondern auf der ganzen Balkanhalbinsel, erhoben wurde. Aber dies alles änderte sich schon zu Beginn der Herrschaft von Stephan’s Nachfolger, Georg Vukoviö Brankovic, auf welchen König Sigismund im Jahre 1426 zu Tata Belgrad sammt den übrigen Feuden an der Save und Donau übertragen hatte. Sultan Murât 11. hatte (1427) Georg angegriffen, die ganze Despotie gefordert und zahlreiche Festungen besetzt. Dieser Umstand erzeugte in Sigismund die Besorgniss, Murat könnte auch jenes Land einnehraen, welches Georg als ungarisches Lehen beherrschte, und deshalb zog er mit einem Heere zum Schutze Belgrads und der übrigen Städte heran. Nachdem er nun diese Festungen einmal betreten, wollte er sie nicht mehr verlassen ; Georg aber besänftigte er dadurch, dass er ihn durch andere Städte in Ungarn mit reichen Feudalgütern entschädigte. Da ward Belgrad zur Brustwehr Ungarns im Kampfe mit dem Halbmond. Der schon genannte Sultan Murat 11. griff im Jahre 1440 Belgrad mit einem gewaltigen Heere an. Ungarischer Befehlshaber von Belgrad war damals Johann Talovac, ein Serbe aus dem Küstenlande. Bei dieser Gelegenheit trugen nicht nur die Besatzung und die Bürger von Belgrad, sondern auch viele Serben und andere Christen-Renegaten aus dem Heere Murats dazu bei, dass die Vertheidigung der Veste gelang. Vor-

GAZETTE DES ETRANGERS. THE FOREIGNERS GAZETTE

3