Беседе дра Мих. Полита-Десанчића

19

БЕСЕДЛ НА ХРВ. СЛБОРЛ 0 ИО.ТВОДШП! Г. 1801.

Ако v овај мах код Срба и Pv.mviuv v Угарској ■реакцпја еве то више земљжшга заузима, то ее томе нжје чудити. јер они знају чему се од Мафара могу надати. Ако се угарски уетав. који је нама евима драг и мио, подкопава. то заиста није кривица народноети. већ оних. који би хтели да реше питање народности v духу Мађ ар о р сага. ..Што ее нас Срба типе, који бисмо желили искрени споразум са Мађари.ма, нама је врло немило, што нам наше тежње морају постати противне Мађарима. u ~ За нас и Хрвате има извеена граница, до које ми са Мађарима једним путем можемо ићи, преко те границе ми заједно ики не може.мо. Ми можемо п то знати, да у нечем реакцији у прилог радимо, али нам је положај такав. да друкчије не можемо. Кад биемо ми хтели ради тога. што сваки отпор против Мађара и њихове превласти, иде у прилог реакцији, то изводити, да ее сваког отпора манемо и да еве чинимо што xohe Мађари то би онда било готово самоубијство и то би се звало наше најсветије интересе жртвовати.“ „Ми Срби прилично смо век на чисто, да Мађари евојевољно Војводину дати неке, баш кад би такова значила само заокружење извесних жупанија. Треба ли дакле да ми ту Војводину, за коју еу потоци сриске крви текле, само зато да напустимо, што то не иде у прилог Мађарима? Али рећи ke Мађари; не ради се ту о Војводини, већ о подкопавању угарског устава, ради се о том, да се пошљу посланици у бечкм рајхсрат.“ „Али ми Срби опет с наше стране велимо: од куда то, кад се зна да смо ми топли приврженици угарског устава, а да Војводину само као саставни део Угарске желимо, у рајхсрат пак да и не мислимо ићи, па при свем том да се није ниједан глас мађареки чуо, који би хтео и да спомене Војводину. “