Битеф

»Moj je san da će jednoga dana ova zemlja pretvoriti u stvarnost pisani zakon da su svi Ijudi rođeni ravnopravni...«

Martin Luter King

28. septembar NARODNO POZORIŠTE - TITOVO UŽICE

Predstava je posvećena uspomeni na Martina

Lutera Kinga

PETER VAJS

BALADA O LUZITANSKOM STRASiLU

NAPISAO • PETER WEISS REDITELJ • ARSA JOVANOVIC, k. g. SCENOGRAFIJA ® VELIZAR SRBLJANOVIĆ Kostimi ® Biljana Dragović, k. g. Muzika ® Beng Arne Vaien Prevod ® Bruno Begović Prepev i adaptacija # Arsa Jovanović Prepev songova • Duško Križanec Korepetitor • Slavko Gajić

GLU M C I LIDIJA BULAJIĆ MIEJANA PEIĆ EVA TOT EJSLJANA JELAČIĆ DUŠKO KRIŽANEC JOVAN JOJIC MILUTIN NOVIĆ MIHAJLO FORO BUDIMIR PEŠIĆ

Inspicijent Nada Nikolić Šaptao Ružica Milosavljević Svetlo Mihalj Doterman Binen majstor Ljubinko Pavlović Izvođač skulptorskih radova Milan Gajić

»Dve hiijade Angolaca übijeno je u Dondu samo u jednom danu. Kaznena ekspedicija portugalsklh vojnika biokirala je u rano jutro čitavo naselje. Onda su pošli od kuće do kuće i stanovnike vezivali jednog za drugog. Doveli su ih na obalu s-eke. Übijani su udarcem velikog noža »katane« i bacani u vodu. Za to vreme ostali su stajali zbsjeni u gomili i gledali. . .«

»Razgovarao sam sa apotekarem u Luandi. Bio je Portugalac, doseljenik od pre dvadeset godina. Treba Ih übijati nemllosrdno, istrebiti do posiednjeg rekao je kada sam ga upitao šta mlsli o Angolcima.

Njegova žena dobila je pravl histerični napad.

Uništavati ih treba. Da im se svaki trag zatre. Mi smo ovds uložili svoj novae i branićemo ga do poslednje kapi krvi. Njlhove naravno. . .«

»Urođenici žive u plemenima i veoma su gostoIjubivi i srdačni. Radosno nas dočekuju i primaju kao dobrodošle, nove prijatelje. Žive u najprimitivnijim uslovima \ zadovoSjni su sa malim. Sve što im je potrebno sami proizvode. Kao deca se raduju raznim staklenim sitnicama koje im pokianjamo. U blizini smo otkrili bogate naslage srebra kome urođsnici ne pridaju naročiti značaj. Nailazimo na mnogo stasitih mladića. Na pijacama Braziia za njih bi se dobila odlična cena. Stvaramo plan kako bi smo ih bez otpora domamiii do oba!e. Došli smo na Sdeju da ih »zamoiimo za uslugu« da prenesu naše stvari i obećamo nagradu u staklenim dinđuvama koje im se toilko dopadaju. Verujem da će prihvatiti, jer su toliko prostosrdačni da i ne pomišljaju na mogućnost prevare. Đanas su prvi put pili alkohoi. Vaijali smo se od smaha gledajući kako se teturaju, skaču, padaju i krevelje. Civilizacija je konačno ušia u Afriku. . .

»Đošao sam do stravičnog zaključka da ovi otieiri uživaju u übijanju i prava im je poslastlca da svakoga dana izmisle po nešto rsovo. Naročito se ističe suvonjavi mladi kapetan kome su zbog tcga clali nadimak Ajhman.

Jednoga dana me je poveo u dvorište zatvora obećavajući izuzetnu predstavu. Užas me hvata kad se setim tog događaja. Vojnici su zatvorenim Afrikancima odsecali uši, a onda su naterivali druge da ih skupljaju i jedu. Oficiri i vojnici sa uživanjem su posmatrali gnusni prizor i grohotom se smejaii. »Treba se zabavljati« govorill su. . .«