Битеф

99

Ako bismo hteli da odredimo vreme komada, mogli bismo reći da se on odigrava između trenutka Titovog preobraćanja i preobraćanja Berenise. Preobraćanje je radikalni prekid s prethodnim životom, s ljudima i svetom. Za junake nema vise ni uspomena ni dijaloga, Iščezlo je čak i samo vreme da bi ustupilo mesto večnosti. Jedini još mogući sagovornik je bog, nemi i skriveni bog, koji nîkad ne odgovara. Ovde Đerđ Lukač govori o »samotnom dijalogu«. Ali’tragedija se odigrava na sceni, ona mora da traje tri ili pet činova i ne može biti stalan, monolog ill jednostavan samotni dijalog. Zbog toga, stvarajući od Tita junaka svoje tragedije koji ne može stvarno da govori Antiohu i kojem bog (u komadu rimski narod) ne odgovara nikad, Racine je napisao, izgleda nam, jedini komad svetske književnosti koji iznosi na scenu dva tragicna junaka. Dodajmo da on nije mogao da ih oboje smesti od početka u svet tragedije. Jer nakon preobraćanja tragični su junaci potpuno sami, poput jansenističkih samotnika, bar u svojim idealnim zahtevima; ako oni idu istim putem i gledaju iste zvezde, oni nikad medusobno ne govore. Nakon Berenisinog obraéenja komad ce biti gotov; jedinstvo dva junaka je potpuno, ali oni se neće više videti, Osim toga, ako je potrebno da Tit još može da govori nekome nakon što je saznao za zahteve carstva, nakon svog ulaska u tragediju, taj dijalog treba da bude bitan za njegovo vlastito dovršenje, da bude etička nužnost. Rečeno je da Je »Berenisa« elegija; hteli su od nje načiniti komad ljubavne strasti. U stvari, to je tragedija u najstriktnijim i najstrožem smislu reči :komad kojim dominira moralni zahtev ,u kome ima malo psihologije i apsolutni primat etike. U času kad je postao car, Tit je susreo i prepoznao božanstvo: zbog toga se on neće više pre-

variti. Korak po korak, kako ga postepeno zatiču događaji, on ih postaje svestan i reagira strogošču bića koje je napustilo relativno. Njegov susret sa carstvom pokazuje mu da se ni po kakvu cenu ne može oženiti Berenisom uprkos svojo] Ijubavi, koja nije nikad popustila. Njegov mu susret sa Berenisom pokazuje da ne može ni po kakvu cenu prekinuti svoju vezu s njom, a da ne propadne kao čovek i kao car. »U velikoj duši sve je veliko« pisac je Pascal; za Tita ne može biti ni slave kad napusti Berenisu, ni Ijubavi nakon kršenja zakona Rima ili napuštanja carstva.

Stoga Tit postaje svestan da mu više ne preostaje ništa osim izbora između dva puta: samoubistvo, koje bi bilo neuspeh neuspeh bez greške i bez kompromisa ,ali ipak neuspeh i Berenisinog preobraćanja, koje bi jedino spaslo zahteve carstva i bitno jedinstvo koje ih vezuje. Zbog toga je sve svršeno za Tita i Berenisu nakon njenog preobraéenja. Njihovo je jedinstvo došlo do savršenstva u zajednički prihvaćenoj samoći, vreme se zaustavlja da bi ustupilo mesto vanvremenskog, večnosti. U Titovom i Berenisinom svetu, svetu ljubavi i slave, nema vise ni slučajnog, ni straha, ni žaljenja. Sve je postalo nepromenljivo, bitno i nužno, Jedino Antioh, koji pripada svetu bez boga, potpuno stran tragičnom, moći će još da oseti, kao što pokazuje njegova poslednja replika, žaljenje pred veličinom neminovnog.

Pored »Britanika« i »Fedre«, »Berenisa«, treća od velikih Racineovih tragedija, pokazuje nam, kao sve što nam dolazi iz ekstremističkog PortRoyala, kao i Pascalove »Misli«, da čovek, kad nađe samog sebe, prevazilazi čoveka i da je u svojoj veličini samo paradoksalno bide, velik i malen, slab i jak, slab u svojoj jakosti, jak u svojoj slabosti; jak, jer može da odbije svaki kompromis; slab, jer ne može nametnuti svetu svoje zahteve za potpunom čistotom i totalnošću; kralj i rob sudblne i božanskih zahtjeva, trska koja misli, koju svemir satire, ali koja je veća od svemira, jer zna da je svemir satire, dok svemir o tome ništa ne zna.

Ove su nam opaske izgledale korisne da bismo otklonili jednu dugu tradiciju koja je od »Berenise« napravila elegiju ili dramu napuštene ljubavi i tako otežala shvaćanje Racineovog teksta. Medutim, bolje od svakog komentara i od svakog uvoda govori sam tekst. Tim tekstom pred nama se pojavljuje igra apsurdnog sveta, nepostojećeg i očevidnog, igra stvarnog i skrivenog boga, igra čoveka i njegove sudbine.