Битеф
46
smisao komada se menja. Distança postignuta teatralnost odvaja nas od osobenosti pojedinačnog slučaja ističući opšti značaj. Iluzija je razorena da ne bi u nama ostalo sumnje u pogledu istinitosti priée, da ne bismo ostali u iluziji da je sve samo teatar.
»Mirna savest« dobronamernih Ijudi ni je ono što bi se moglo pretpostaviti na osnovu tih manifestacija u građanskom društvu od pre 150 godina. Ono tek samo prividno pruža izgled univerzalnosti pojedinaénih interesa. To je ono što izaziva duhovni lik »dobre duše«, ukoliko se stavi na plan gde se ona predaje razmišIjanju. »Dobra duša« se koleba pred stvarnošću, éî ja joj blizina izgleda neizbežno nanosi Ijagu. Mima savest koju veselo srce nesvesno kalja, i finoća »dobrs duše« či ji je greh preterano razmišljanje, idu zajedno, Posredna figura je mima savest koja iznenada razmiëlja (da bi se mogla prometnuti u »dobru dusu«), ali koju razmišljanje o svojoj prošlosti spreéava da se smatra dobrom. Ona se onda gadi same sebe, osećajući isto tako prazninu ka kojoj je gura njena neaktivnosti, kao i svoju odgovornost zbog takvog stanja svoje egzistencije. Ona nije zlonamerna i ne proklinje težnje svog prvog poleta; ona ih ne kritikuje i ne raskrinkava. Ona okreée svoje bodlje protiv same sebe. Praznina zbog koje se oseéa odgovornom postaje razorno oseéanje krivice. Ona ne pada u cinizam, ali ideal kome je nekad težila nije vise njen, on joj je postao stran, i njoj je svojstveno odsustvo ideala. »Dobra duša«, zgađena sama sobom, zaista ne zna da dejstvuje; ograniéava se na trenutaéno, neée da prizna da je jedini naéin da se prevazide krivica neizo stavno prokréiti put do samog sebe, raščistiti situaciju, predajuéi joj svoje sopstveno dobro. I zato, umesto da zaista dejstvuje, ona »improvizuje«, baca se u nepredviđene situacije koje samo otežavaju njen haos, prazninu i krivicu.
Logika »improvizacije« vodi ka sve nerazmrsivijoj usamljenosti, a ta usamljenost pravo ka katastrofi. Ivanov nam se éini kao analitiéki opis takve jedne »dobre duše« zgađene nad samom sobom. To je opis velikog poleta »mirne savesti« koji obuhvata odjednom sve obaveze i sve projekte reforme o kojima je ona éula i koje odobrava; Ivanov uskaée u brak bez konvencija, baca se na ekonomske reforme; bavi se pedagogijom, osniva škole, »piše ministru«, drži govore.
Ali, iznenada i bez vidnih razloga, oseéa kako ga napušta polet; shvata da u stvari ne voli ženu prema kojoj je osetio prolaznu strast, a koja mu je, sa svoje strane sve žrtvovala, da se ne razume u pedagogiju, da ga ekonomija ne interesuje, da su njegovi govori samo prazne i besmislene reéi. Svi su ti projekti tudi njegovim dubljim preokupacijama. Oduševio se njima jer mu se činilo da karakter njihove opštosti
znaéi za njega jednu liénu moguénost. On je dovoljno iskren da bi situaciju priznao takvom kakva jeste, dovoljno plemenit da bi krivio ideale kojih se prihvatio .. . Jednostavno, oni nisu njegovi, oni ostaju izvan njega. Nije važan da bi se übedivao kako je éasno ispunio svoje dužnosti i kako sve što éini, éini u interesu drugih. Ako nešto ili nekoga osuđuje, onda osuduje samog sebe. Ta revolucija se zbila u dubini njegovog biéa, dok je bio obuzet svojim projektima, dok se ženio, dok je razmišljao o problemima postavIjenim racionainom ekonomijom itd .. , Poremeéaj koji se dogodio u tišini on konstatuje, ne razumevajuéi ga, sa preneraženjem, Duboko u sebi on ne uspeva da postane svestan prvog realnog događaja u svomi životu, tog otkriéa sebe samog. On potpuno negira svoju spoljnu aktivnost, i zaustavlja poslove grozničavo preduzete. Njegova žena ga još manje prepoznaje no on sam sebe. Mora ga obuzme kad treba da ostane sam sa njom, sa tim reéitim svedokom onoga što je on verovao da jeste, a nije. Ne može to da izdrži, taj prazni pogled mu je nelzdržljiv i on beži. Bekstvo je međutim, samo kružno kretanje: bekstvo pred sobom, čak i u prolaznom poletu, u zanosu, primamljiva je stvar, ali ne donosi izlaz. Teškoće tako samo rastu, Zamor rađa neaktivnost, neaktivnost vodi ka dosadi, obe otežavaju spoljnu situaciju koja se neprestano pogoršava. Njegova žena ne može da se pomiri s tim gubitkom, pada u postelju i propada. Posete Lebedejvima donose mu varljivo olakšanje a kod Saše pobuđuju želju, zatim odluka da »spase« Ivanova, želju u stvari isto toliko tuđu Saši kao što je Ivanovu bila takozvana plemenitost njegove ženidbe. I tako se rasipanje nastavlja uprkos svim pokušajima da se ono izbegne. Ono se ne zaustavlja sa smrću Ivanovljeve žene; Saša počinje da sumnja u svoju ljubav prema Ivanovu, čiji se unutrašnji problem ne razrešavaju, ali ga razmišljanje i tvrdoglavost angažuju da ih svakako prevaziđe. Kao rezultat svega samo se pogoršava mučno stanje Ivanova tako da je dovoljna jedna nespretnost Lvova, tog Tartifa, slike i prilike mime savesti koja sebe pravda osudom drugih, da katastrofa izbije.
Tako odvijanje Čehovljevog komada ocrtava logični postupak onoga što je »improvizacija«, kao posledica gađenja koje jedna »dobra duša« ispoljava prema sebi samoj.
Sve je u komodu koncentrisano na isticanje znaöaja tog postupka, Sve se ličnosti nalaze u toj »improvizaciji«, bilo kao njeni sastavni dclovi, bilo kao njeni odblesci. Lebedjev i Sabelski su od starih razočaranih »dobrih savesti«, a nadživeli su svoja razočaranja adaptirajući se na jedno vegetativno stanje: za prvog tc je pijanstvo (alkohol), za drugog cinizam i mizantropija. Obojica su ogledalo u kome Ivakov može da vidi buduénost koja bi postala i njegova ako bi ga