Битеф

progutala osrednjost. Jedna slika dovoljno rasprostranjena o bekstvu od samog sebe jeste ona koju nam nudi doktor Lvov, koji kreira lik sudeći drugs po meri konvencija i izgleda prihvaćenih od strane mirnih savesti. 1 tako će on najmirnije savesti postati kamen spoticanja o koji će se razbiti Ivanov.

Verujemo da Čehovljevo pismo Surovinu iz 1888. potvrđuje naš način razumevanja komada. Glumci i reditelji najpre su ovu dramu shvatili kao naivne »mirne savesti«: Ivanov je nečastan čovek, Lvov čovek srca i časti koji inkarnira moral, čehov odgovara: ako se komad tako shvati, on je lose shvaćen i ne zaslužuje da se igra. On primećuje da ljubav dveju žena prema Ivanovu i poštovanje koje mu ukazuju druge ličnosti komada (izuzev Lvova) , treba da natsraju giedaoce na razmišljanje. Čehov podvlači razloge, koji, u početku, otuđuju Ivanova od njegovih prvih ideala: posledica su zamor, dosada, krivica, usamljenost. Naš analitički esej komada nema drugi ci I j do da poveže iogički i razumljivo ova četiri faktora.

Nasuprot tome, sporno nam izgleda, u načinu na koji Čehov predstavlja svoju ličnost, što je on zamišlja kao specif ično ruski slučaj: strastan temperament, ali neradan i bezvoljan. Mi u njemu naprotiv vidimo jednu od prvih manifestacija jednog univerzalnog fenomena: egzistencija koja se budi aii propada pre nego što probije tamu koja je obavija, duša u jednom vremenu koje ne priznaje dušu i identifikuje je sa spoljnim projekcijama. Nesuglasica između stanja i glasa savesti koji se odbija tako je duboka da se duša, ne verujući u mogućnost da ih sjedini, žrtvuje.

47