Битеф

se isto take uspostavlja i između značenja dramskog teksta i njegove scenske realizacije. Magnetno polje stvorèno izmedu teksta i njegove interpretacije tako izrazito kod Krejče smisao je teatra, suština pozorišnosti. Autor i reditelj sukobljavaju se kao dve subjektivnosti, svaka sa svojom maštom jake individualnosti i razvijenim sistemom poetskih, pa i scenskih sredstava. Krejča nikad ne svodi svoju ulogu na čisto prenošenje teksta u svoj »otisak«. Iznad reel on otkriva bezgranični prostor za specifičnu scensku imaginaoiju. Iza svake replike on vidi nešto skriveno. I upravo to, što nevoljno ili namerno zeli da ostane skriveno, Krejča uzima kao »zatečeno na delu« i otkriva. Konflikt se ne odvija kao što je slučaj u kiasičnoj drami isključivo na planu ideja, shvatanja, namera, nego takođe i na planu nagona, uzbuđenja i oseéanja. Tako se sukob, koji se u drami zbiva između dve individualnosti, uslovljava i nagiašava kao veoma relativan. Gledalac otkriva drugo lice stvarnosti koju posmatra, kontradikciju između prave intencije i priznate intencije, izmedu racionalne sadržine i emocionaine sadržine, između istine i privida. Kod Krejče se šok od zbivanja i suprotnosti karaktera koji nudi tekst drame, neprestano nalaze udvostručeni ili čak umnoženi paralelnim otkriéem unutrasnjih kontraidikacija svake situacije i svake liënosti. Krejča ne dopušta reči da se ona bez pretpostavke utisne u kontekst, da jednostavno ispriča priču koju je pisac unapred odredio. Replike ne doprinose samo razvoju fabule i lionosti. Krejča kao da svakog casa zaustavlja taj razvoj dajući rečima autonomiju î istovremeno posebne akeente. Prelazeéi iz jednog stanja u drugo, on neprestano suprotstavlja prepreke kao da mu je manje stalo da se olobodi jedne situacije nego da što dublje u nju prodre, manje da übrza radnju nego da je analizira. Samo onda kada je jedna situacija totalno iskorišćena u maksimalnim suprotnostima svojih unutrašnjih snaga, dolazi do rastereéenja, do provale koja izazove dekompoziciju i stvara novu situaciju. Ukoliko se drama gledaocu predstavlja ne kao mformacija, veé kao sukob, kao borba za svaku reč, svaku psihološku i pragmatičku cinjenicu, iznad onoga što jeste zasniva se svet novih značenja, konkretizovanih čistim pozorisnim sredstvima (glumei, kretanje, scenografija, muzikaj. Njihova kreacija uslovljena je tekstom komada ali. tek što su ostvarena ona nova značenja teže ka nezavisnosti, ka autonomiji, tekst podvrgavaju sebi, svodeéi ga na funkciju jedne komponente među mnogobrojnim drugim komponentama pozorišnog izraza. Nova značenja, međutim, postavljaju onome koji ih je izazvao, reditelju, i jednu obavezu. Za Krejču ovaj skup novih vidova snage psihologije i akcije ne sadrži samo materijal savršeno reaine konstrukcije, nego i povlašćen

49