Битеф

tako snažno seosku dramu, da je od tada postalo nemoguće stvoriti bilo šta novi je Ili značajmje u toim rodu. LORCA je snagom i maitovitoiću svoga pesnlčkog jezika; borbenog, sočnog I neponovljivog, možda i nenamerno, doneo konačan sud o ovom starinskom španskom pozoriitu. YERMA, toliko puta proučavana, žalosna je prlča o neplodnosti žene, shvaćenoj kao sramota; to je pevanje o ljubavi ito postoji isključivo materinstva radi, o materlnstvu kao jedinom cilju života žene I njenom jedinom ugledu ... Iz ovoga Izbija snaga ove velike dramske poeme koja i danas, uprkos svojim neprijateljlma a neprijateljima nazivam pesnike, njegove pseudo-učenike kojl se nadahnjuju »flamenkom«, zadržava svežinu 1 jedinstvenu snagu koja zbunjuje i ushićuje srce. Međutim, mi ovom prilikom ne želimo da govorimo o YERMA-i delu već o predatavi u režiji Victora Gansije. Seena je iskoiena ovoga puta od platna ili meke plastične mase obuhvatajuéi ceo prostor od kraja pozornice, pa čak i nekoliko prvih redova partera. Platneno krilo od tamne plastike utanja pri hodu glumaca (svi su bosi) kao da je u pitanju krevet. Scena je u dubini skoro crna, kostimi veoma tamni, a oni koje nose glumlce posuti mlečno belim prahom. Dok glumci hodaju po razapetom platnu vode računa da se ne ozlede o ivice ili elastične kuke koje ga drže. Kad igraju u sredlni, preturaju se i prevróu po zemlji. Na momenta ova mlitava povriina dobija levkast oblik, gotovo gutajući izvođače; zatim se izdiže kao iatorsko krilo. Svi ovi pokreti na scenl, kao I kostimi glumaca isprskani belim mrijama, kao da predstavljaju mračne seksualne simbolo. S vremena na vreme, dok žene govore, Ispreturane su, s glavom na dole, ili se kreću u rltmu igre, ili pak pevaju 1 Igraju džinovske kastanjete... Za vreme promene ornilo na sceni osvežava se pevanjem piskavlh, skoro metalnih giàsova... U toku scene »Roméria«, čudesnog hodočaića neplodnih žena, pojavljuju se tela hodočasnika, od kojih su neka gola, okaòena na platnu ... Direktna, najčeiće slaba, svetlost, stvara oseéanje krajnje tajanstvenih noci, itd Pogledajmo sada zapažanja ovog običnog neopredeljenog gledaoca. Reditelj ima pravo, ili mu bar naše doba u kome je reditelj svemoéan daje to pravo, da potpuno slobodno izmeni tekst, da neke stvari podvuče, da izbrlše druge. Po mom mišljenju, ono što je najuočljlylje u ovom LORCA-inom delu jeste: južnjački duh u atmosferi: sunce, živi

kreč, maslinjacl, ćudi južnjaka, ciganski nemir, cveće, materinstvo po mleku, lirsko plavetnilo neba i obala... (Garcia ni u jednom trenutku ne ističe ovaj kosmos prostrane andaluzijske ill kastiIjanske jasnosti. Njegov kadar je mračan, severnjački, mučan, zamoran, bez zračka svetlosti, na prvi pogled predviđen za jednu »Majku Hrabrost« ili za radnju koja se odigrava u nekoj zemljl liienoj popodneva, cveća, zemlji bez cvrkutavih voda, bez hodočaića I bez hraniteljica) ; strah od neplodnosti žene frustrirane kao majke, i gruba seksualnost muikarca, I samog frustriranog nemanjem dece taj plemenski I u pravom smislu reči biološki vid LORCA-inog dela zaokupio je svu pažnju Victora Garsije. Ljudskl problem nije ostavio ni malo prostora opitoj atmosferi.

tragedija nagona »Yerma« je jedna od tragedija Garcia Lorca-e, kao ito je i »Krvava svadba«, »Kuća Bernarde Albe«. I druge. Lorca, kao ito znamo, obnavlja narodno predanje sa »los cancioneroslma«. Kako je veó receno, smrt 1 seks dobijaju ovde kosmičk) smisao. U drugom redu, treba obratiti pažnju na Lukrecijevo načelo fatalističke filozofije; »Yerma« nije tragedija strasti, već nagonä sa kojima se meiaju važna osećanja, kao ito je stid, I, po rečima samog pisca, »Yerma« je tragedija ZA nerodenog sina. Mužjak ima cisto tehničku ulogu, »Yerma« je »velika majka« čiji su urlici, dok traži sina, četvorostruki; to je četvorostruka majka, prava amazonka. Režija i scenska postavka Victora Garcije (setimo se Ženeovih »Sluikinja«, sa Nurijom Espert) umanjuju Lorclne simbole i dovode do kontrastne sltuacije: tako nastaje bolje razumevanje i bolji izraz. Međutim, zgusnutost kod Victora Garsije nastaje iz onoga ito je dao sam pisac. Sve ito je narodno, uvek je plastično. U početku pozornica je vrsta elastičnog kreveta koji zauzima nagnut položaj (ima u tome verovatno nečeg od zamisll prikazivanja trbuha). Sve radnje ženskih lica odigravaju se sa »nogama u vazduhu«, bilo da hodaju, sede, da se Ispruže po podu, noge su uvek raiirene. Kostimî, koji su mi smelali u početku, posuti su neosporno semenom bojom (spermom). Elastična, drhtava, živa scena, uzdiže se negde u dnu. Saputavi hör susetkl uzdiže ove oitre krike do snažnih kastanjeta.

Sve nas u »Yerma«-i upućuje na jedini snažan utisak, što je zapazio i Waldo Frand u svom »Espagne Virgen«: »čak i devojčice; ustalasani Ijiljani što se kreću, upravljene su ka trenutnoj strasti; one ne traže čoveka da ih uputi u Ijubav, već da ih učini majkama«. Takva je i ta Lorcina jalova majka, kojoj zemIja, poreklo i tradicije obezbeđuju kraIjevsko dostojanstvo. Bez sumnje, u ovoj režiji »Yerma«-e dolazi do izražaja jedan smeli pristup delu, započet i pored brojnih opasnosti. Na kraju krajeva, ta pokretijiva, skoro mlitava scena, uzdiže se povremeno do te mere da podseća na pravu fasadu na kojoj se vertikalno Muškarac i Žena međusobno mučno traže da bi ostvarili ono što im je cllj Sina kao cilj kroz Ijubav. Tako je. svesno ili nesvesno, ovom paganskom scenom, delimično ispunjena Lercina zamisao. Ja se sada pitam, zbog čega je malo trebalo pa da ovo delo u kome erotîzam nema značaja sam po sebi, a koje se čak uklapa u hrišćansko shvatanje Ijubavi {bar ono iz vremena pre koncila), ne bude uopšte izvedeno? S druge strane, ludo ushićenje I poklici na kraju predstave u stvari su pohvaie španskom I katoličkom poimanju ljubavi koje izbija iz dela. Da nije ipak u pitanju političko opredeljenje na neki način? Kao ito vidite, sve je dvosmisleno, sve se uzajamno prožima. (Carlos Luis Alverez)

suptilna ravnoteža Briljantno inventivna i uzbudljiva predstava SLUŠKINJA u izvođenju KOMPANIJE NURIJE ESPERI, režija Victor Garcia, bila je jedna od najznačajnijih predstava u SVETSKOJ POZORIŠNOJ SEZONI u Oldvič teatro, i nateraia mnoge da ovaj komad počnu gledati u drugom svetlu. Ova se grupa vraéa, sa istim rediteljem, da prvi put u Londonu prikaže španskl komad, u izvođenju jednog Spanskog teatra Lorkinu, već klasičnu, JERMU. Nuriju Espert sada priznaju za jednu od vodećih svetskih glumica. Sa nežnih osamnaest godina pobrala je priznanja za ulogu MEDEJE, a 1959. u 23. godini, osnovala je u Barceloni pozorište, zajedno sa svojim mužem, Armandom Morenom, koji je i jedan od umetničkih direktora. Počeli su sa izvođenjem klasičnih španskih pisaca kao što su Lope de

21