Битеф

neizletiri unutraśnji konflikt .« Profesor Toti, giorni junak komedije Misli na to, Giacomino/, je tipiina pirandelorska liinost iz toga perioda; egocentrik, malogradanin koji ne uspera da istorijski shrati sroje liino postojanje. Ipak, ako oru komediju uporedimo sa drugima, koje su naturalistiike i sa sicilijanskim ambijentom, vidimo da se orde pojarljuje i dijalektićki elemenat: farsa i komika postoju abnormalne pa se, prema tome, suprolstavljaju normalnosti samog ambijenta ì tu normalnost dorade u pitanje. Posledìca ove drame je zato frustracja liinosti, njena nesposobnost da deh. To se, na primer, oiituje, u sentiment alnim i seksualnim odnosima. Pirandelorske liinosti traže paradoks, optereéuju se time sto po svaku cena rredaju moralna osetljivost buržoazije, ali nikada ne eksperìmentitu sa Ijubarlju. Zadriaraju se na rerbalìstiikim režbama i rasprarljaju o tome sta bì to Ijubar mogia da bade, ali se nikako u nju ne upuštaju. Druga faza pirandehvskog teatru koja doseïe do 1927. i obuhvata najreća Pirandelhva dela, poter od Igre strana do Šest lica traže pisca, od Henriha IV do Obuci gole bari se problemom ljudskog odnosa i realnosti. Pirandello kaže; »Žirot koji se vrti, tako mali i uhodan, izgleda nam, takar kakar nam se prikazuje, kao da u strari i ne postoji, kao da je nęka mehanitka fantasmagorija I kako onda da mu lorek prida vainosi, kako da ga pastuje ?« Ipod uticajem orih pitanja, pirandelorska pozoriśte dobija novi dah: porećara konflikte izmedu priridnog i realnog, izmedu normalnog i nenormalnog, izmedu jedinke i spoljnjeg sreta. Sukob izmedu jedinke i spoljnjeg sreta, koji se pojarljirao u komedijama prrog perioda, da se poslužimo jezikom psihoanalize, ima za posledicu neprestano stanje straba usled nesposobnosti jedinke da sebi objaśni sre pojare i percepcje, koje joj šalje spójni sret, a u drugoj fazi pisanja iz njega se rada stanje šizofrenije. Pirandelorska liinost se hermetiiki zatrata u sebe. Dijalektika izmedu normalnosti i abnormalnosti se kida, nenormalnost postaje zirotni sistem bez želje da se uspostari odnoś sa sretom. Odnoś izmedu priridnog i realnog dobija utoliko tragiinije dimenzje ito Pirandello, kako pite Silvio D’Amico, » upraro negira Kartezjeru misao; mislim, dakle postojira. Za njega misliti ne znali postojati. Orde bi bilo dobro upitati se: zar se orim ne uništara suština velike, tragiine poezije, uzrišenost bola ? Pa upraro bat je u tome i originalnost Pirandella- dr amat urga. Iz te nesposobnosti za tragedijom, on izrlaii najzahsniju tragediju, svoju liinu.« Poslednji period pirandehvskog teatra, koji od drame Jedan, niko, i sto hiljada ide do Divova planine, rada se ìz duboke krize u koju su pisać i njegova umetnost zapali. Pirandelhr lorek otkrira svoju nesposobnost da se suprotstavi realnostì. Subjektiristiika usamljenost u kojoj se nalazi stoino ga rute u poraź, koji je oiit jot pre poletka barbe. u Priči o zamenjenom sinu, a jot vite u Divovima planine, ideološka doslednost pirandelorske umetnosti razlaže se u dvosmislenost, u jednu rrstu grandìoznog razdvajanja. Dok odjekuje elegija posveéena liinosti, ija je sudbina da nestane, jer su je na io osudile mraine sile, u igru ulaze, kao glavne liinosti, grupe i hot koji treba da izreknu poslednju ree. Istorremeno se razluiuje odnos umetnosti i zirota. Umetnost kao privilegovanì trenutak osudena je da nestane. Možda ie je zamenitì optta kreatìvnost, tj. neki sret u kome se ziri prema zakonima i ritmorima harmonije i lepote. Ora se velika utop ja Javlja u reiima kojima Stefano Pirandello, sledeii uputstva svoga oca koji je na samrtì, rekonstruìte kraj Divova planine.

»Nije istina, nije, da je Poezija sasrim odbačena, nego samo oro: da su jadni roborì-fanatìci žirota, čiji duh danas ne gorori, ali te ipak jednog dana progororìti, aerino razbili, kao pobunjene lutke, robore-fanatike umetnosti, koji ne znaju da se obrataju Ijudima, jer su iskljutenì iz zirota, ali ne u tolìkoj meri da mogu lì veti pomata sopstvenìh suora, rei, naprotìv, le le da ih nametnu onima koji se brina o drugim problemìma, a ne da veruju u sebe.« pivandello i pìrandelizam Mnogo se gororilo o pirandelovskoj filozofiji, o pirandelizmu kao o opttem shvatanju zirota. Od Pokojnog Matije Paskala srako Pirandellovo deio je pobudìralo zelju kod publike i krìtìke da otkrìje suttinu problema, poruku koja se skriva iza komplìkoranog tkìra reti. Kao Ito je pisao Giacomo Debenedetti; »prema umetnìku körne je privìdno tetko prìtì, osetìo je retu potrebu da ga objaśni nego da ga razume; trčao je za njegorìm slepim fenjerima ì izgubio se u rarljirim laririntima Pirandella . ..« Preko spoljnjeg oblika srojih dela, Pirandello je davao ono sto zovemo filozofija, a ìspod toga je bila kritika, dosledan prerod te filozofije.« Por eklo or akrog kritičkog munirà treba traliti u kulturnoj klimi Italije, u kojoj se našao knjìlernik tokom sroga knjilernog rada. To je bio period poznat po hegemoniji Croce-a koji je, s jedne strane, doprineo likridaciji anahronistiikih ostataka pozitirizma, ali je, s druge strane, nesumnjiro blokirao, a sigurno i usporio, razumeranje modernih umetniikih i kulturnih fenomena. Tako su krititari, sledbenici Croce-a, Russo, Momigliano, Flora i njihori epigoni, kao i sam Croce, pokazali zbunjenost, koja ih je sprećarala da shrate Pirandellovo deh. Zaìsta, i najdobronamernìji kao da su ga smottali za nastranog pisca; ogranitavalì su se ìli samo na spoljne verìstiike ridare njegorog sreta, Hi na predstare punę bolnog osetanja zirota, tto je samo jedna komponenta, ali nikako najglarniji deo pirandelorske tematike. Protir orakre interpretacije i procene Pirandellorog delà, koja je i usporila pister uspeh, odlutno je ustao Adriano Tilgher, koji je ret 1913. objario Teoriju umetničke kritike. Oro deh, preprarljajutì filozofiju života Simmel-a i Dilthey-a, poraziło je neoidealistiiku antitezu izmedu poezije i ne-poezije, da bi je zamenilo antitezom između zirota i forme, koja je bila primenljira za shratanje dijalektitke poezije kod Pirandella. Tilgher je posretio Pirandellu jedan esej, u knjizi Studije o savremenom pozorištu (1922), o korne te sam Tilgher kasnije pisati: » Pokazao sam da ceo pirandelorski sret predstarlja centar jedne rizije Života kao mukotrpne sile protiruretnosti, zbog koje je Životu potrebno da istorremeno sebi dá oblik, ali zbog iste te sile ne mole opstatì ni u jednom obliku, nego mora da prelazi iz jednog u drugi oblik. To je iurena Hi izrikana antiteza Života i Oblika, centralni problem pirandelovske umetnosti. Orde se uspostarlja izrestan odnoś izmedu Pirandella i Tilgher-a zbog koga rizikujemo da umetnika zatrorimo u kapsuła jedne formule, s obzirom da je i Croce najzad usrojio Tilgher-oru interpretaciju, ali r uscii njenu rrednost: Ne postoji umetnik Pirandello, nego samo »filozof« Pirandello, i to loš filozof. Pirandello, sa sroje strane, gaji prema kritiiaru, koji kao da uprarlja njegorom siarom i njegorim shratanjem zirota, drostruko osećanje: s jedne strane, usraja neke njegore postarke u interpretacji, ali, s druge strane, buni se, ne toliko protir Tilgher-a, koliko protir celokupne slike koja pośle Tilgher-orog suda kruìi o njegorim delima.

U predgovoru knjige Pirandellem drama od Domenico Vittorini-a on pite: »Među tolikim Pirandellima, koji već duze vremena kruze u sretu međunarodne knjižerne kritike, hromim, ružnim, sa glavom bez srca, nastranim, nakaznim, hiroritim ja, bez obzira na trud koji ulažem, ne maga sebe da prepoznam ni u najmanjoj sitnici. ..« A na drugom mesta kaže: »Izgleda mi da u Italiji zete da siede pogretno tumačenje nekog kritiiara, koji je poverovao da je u mojìm delima otkrìo filozof skì sadrìaj, a toga nema, garantujem vam da nettuni. I tek je sa Massimom Bontempelli-em (i sa nekoliko Gramsci-evih napomena, koje se vise odnose na ideološko-kulturne aspekte nego na umetniiku strana Pirandellovih dela), prevazidena »intelektualistička« ińterpretacija. Prìlikom komemoratìrnog govora Pirandellu, 12.januara 1937, Bontempeìli je tvrdio; da je gluma osobìna pisca bila čistota, objašnjavajući da je najveća osobìna meda svim osobinama čist ih duša njilwva nesposobnost da prihvate sudore drugih ljudi i da ih prisroje.. »Luigi Pirandello je prišao ciste duše životu i smista strati, i to u jednam od najmanje čistih rremena koje moîemo zamìsliti . . .to razdoblje, sa godinama koje su siedile s ve do evropskog rata, predstavlja kraj romantičnog sreta, koji je roden devetnaest vekora ranije. V Pìrandellorom dela raspada se taj romantični sret i njegori poslednji dokazi, sre do poslednje ćelije. Usretu kojije Pirandello ogolio, ljudska rrsta samo moie naci ili potpuno uništenje ili sroj novi početak.« Snaga Pirandellove umetnosti ne sastoji se, dakle, u filozofskom izboru tema, ličnosti i stila, nego, po našem miśljenju, u ne-izboru; u iinjenici da je lorio sa objektirnośću (ali ne i sa neutralnošću) u moru žirota, i to života siine italijanske buržoazije srog vremena, zabelezirti sre ono što se u njoj talasalo. Ljudsko društro u pirandelorskom sretu je zaìsta da se posluiim izrazom koji je počeo da se mnogo upotrebljara nekoliko godina kasnije, tj. tokom rata prava masa. / upraro u toj masi, Pirandello nalazi onu pomamu za životom, i to u jednom komplìkoranom i mlìtarom ziro tu tu napuklu i tupu vìtalnost, koja sačinjara pozadinu cele relike erropske literature (nije neumesno spomenutì i ìmena Proust-a, Joyce-a). Kao suprotnost toj nemotirìsanoj vìtalnosti postojì srest, ali zamagljena, bezroljna, lišena sretlosti i nesposobna da ìzade ìz sopstvenog larìrinta: upraro srest, mogio bì se reéì i ìdeologija, malogradanskih masa. I baš tu, prema Bontempellì-u, Pirandello ne rrši izbor: »Dotao je do spoznaja koje su date Ijudima da im pomognu da žive«. Taj poslednji goror mogao bi bili prìkljuien jednoj ottroj Gramsci-evoj opserraciji kojom se on pita: da nije kod Pirandella prevagnuo humor, odnosno da je pisać nalazio zaboru u tome da strata filozofske sumuje, kako bi se narugao subjektirizmu i filozofskom solipsizmu. Giacomo Debenedetti, sa sroje strane, u eseju iz 1937, pretpostarlja da pirandelorska filozofija nije ništa drugo do lukarstro Proridenja; izolator kojim se pisać sluźi da bi bolje mogao rukorati belim usijanjem sroga pesničkog i ljudskog jezgra. U kasnijoj kritici preorladala je tendencija da nam se pruli Pirandello bez pirandelizma, iako je u toj numeri postojao i rìzik da se ode surite daleko, tj. da se negira postojanje intelektualne problematike kod pisca koja je, reroratno, osnorni motir njegore umetnosti. U tom smislu, interesantno izgleda star koji je Renato Barilli izlolio u srom eseju Pirandellova poetika. On starlja na diskusiju kako Tilgher-oro tumaienje pesnika centralnog problema, tako : deo ot ku interpretaciju tada

22