Битеф

aktuelne kritike. Diskusja se zadrżała na Weltanschauung-u, na Pirandeìlovom poimanju svela, i to na sveopštoj vizijì svela ćji je oslonac več pomenuti koncept humora, iii, boje reći, citava gradacja humora, koja od komičnog prelazi u humor i dospera do tragedìje ćji koreni nisu opšti, kao kod jednog Verge (tj. svedena na statićno shvatanje života, a pisac samo prepoznaje i nalazi večno ponavljanje čovekove drame), veé se dijalektiikì razvìja od poćetne mogućnosti i ìde do ìivota onakvog kakav je, do bezuslovnog pristajanja na realnost. Prvo kidanje te kompaktnosti realnog prìkazana je najpre kao komibno, kroz nekì dogadaj, koji nije onakav kakav treba da bade, odnosno abnormalan je, neprirodan. Upravo u ovoj taccipostoji moguénost da procenimo pirandelovski opus u svetlosti savremene kulturę i u okvìru krize cìvìlìzacìje, koją je imała svoje najboje tumaće u knjiïevnim delìma Proust-a, Joyce-a, Kafke, Musil-a i drugih. Posto je poremeéen stari poredak vrednosti (ne bi bilo nesmotreno s naie strane, bez obzira na veliku polemiku, prìmetiti u Croce-ovoj averziji prema Pirandellu borbu filozofa prema krizi gradanskih vrednosti, ili, bolje reći, njegovo oćajnićko negiranje jednog neospornog podatka), isbezava razlika izmedu normalnog i nenormalnog, između pravednog i nepravednog, izmedu lepog i ružnog. Sve postaje problematìbno, sve postaje moguée; sklop svakìdašnjeg ìivota lami se u niz proizvoljnìh postupaka, u nemotivisane odluke. Dovoljno je procitati bilo koju Pirandellovu novelu ili dramu, koje je nemoguée svrstati u neki odredeni knjiìevni rod, smestiti po nekom provila u farsu, ìli u tragediju i komediju, u realizam ìli ne-realizam. S obzirom da Pirandello, kao ì Joyce, Kafka, Musil i mnogi pisci savremene drame, nije ìrtva ìdeoloske konfuzìje ili nesìgurnosti u estetici, nego upravo suprotno, uzrok treba traììtì u njemu (ili njima), jer se savremena stvarnost odrîava s najvetom oštrinom kroz njegovo odbjanje svake predhodno koncìpìrane ideje, svake ideološke mistifikacije, odbjanje koje bìsmo, u neku ruku, mogli nazvati herojskìm. Kod Pirandella subjektivìzam nema forma narcisoidnosti (Ito se desilo D’Annunzia, na primer), nego postaje drama. Nemogućnost da se prihvate forme, da se usvoje veé utvrdene vrednosti, prelazi u potpuno prepuštanje iivotu ì, najzad, u shvatanje svega, u samìlost prema svim vìdovìma i oblicima Ijudskog polozaja. U torn smislu, pirandelovski usamljeni čovek je vrlo blizak Joyco-ovom Ulisu, Musìl-ovom čoveku bez svojstava i Kafkinim lìbnostima. osoba i licitosi »Priroda se siali instrumentom judske fantazje da bi producila svoje stvaralaéko deio. A ko se rodi zahvaljujuéì toj stvaralabkoj aktivnosti, koja ìivi u duhu ćoveka, određen je odprirode na mnogo duli ìivot od onoga koji je roden u smrtnom krìlu iene. Ko se rodi kao lićnost, éija je sudbina da se rodi kao Uva lićnost ...« Tako je Pirandello formulisao razlìku izmedu osobę i licnostì, koja je i osnov njegove umetnosti. Razlika je u dva trenutka Ijudskog duha: prvi, duh osobę, joś je bezobličan, spreman da prihvati svaki ohlik koji mu se nudi iznutra ili spolja; drugi, duh licnostì, vrti se oko jednog stožera, évrst je u igri raznìh pojava, sudhinomje određen da svakodnevno ponavja iste pokrete, da ponavja uvek ìstu dramu. Massimo Bontempelli je objašnjavao ; ». .. ličnostì su jedine ìstine. Sa lićnośću, ćovećanstvo je našlo ono što se ne moie pomutiti, promeniti, razbitì, tj. ono vetno. Tenzija pirandelovske umetnosti rada se iz kolebanja izmedu osobę i licnostì, iz nemoguénosti ioveka da bade definitìvno jedno

ili drugo. I da ponovìmo mìsao draga prvim tumaćima Pirandella — da bade ìli život ili forma.« Pìrandelovska umetnost je, međutim, izvan ove razìike. Ona je direktna posledica stava samog pisca prema svojim ličnostima. Veé je zabelezeno da Pirandello pokazuje prema svojim junacima neprijateljstvo i mržnju, gotovo da oni u njemu izazìvaju odvratnost. Ističe njihove neprijatne osobine, srdito opisuje njihovu fizičku i duhovnu bedu ì, smeštajuči ih a odredenì ambìjent, lisavajuéi ih svetlosti tragedìje ili farse odinoli ih stavlja u ulasno sivìlo. Njegove Uinosti nisu £ak ni zrtve društvenih nepravdi, kao sto je to slučaj kod naturalista, ili neke religiozne zablude, kao kod Verge. One kao da su same tvorci sopstvene nesreée, cesto na vrlo svestan i odreden nabin. S obzirom da ne mogu obekivati spas i iskupljenje spolja, pokazuju nam svoje neìzleéivo prokletstvo. Kakav greh okajavaju? Pronicljiv odgovor na to pitanje nudi nam Giacomo Debenedetti kada, aludirajuc- na glavnog junaka drame Pobeda mrava, koji živi nastrano, ali u vedroj usamljenostì, kaze: »Najednom je postao rulan —■ pośao je da se priključi svojoj braci, zaista se nešto odvratno pojavilo u njemu. 1, jednostavno, dogodìlo se da usamljeni éovek, kakav je nekada bio, daleko od zajedničkog Života sa Ijudìma, koji su optereéeni neìzbeznìm sukobìma i mìsljenjìma, srozao u svojim misiima i tugama u siepi kovitlac zajednìikog zivljenja. Hteo je da se vratì, da budę jedna strana u igri strana.« Ta nostalgija osobę, to prvobitno stanje ćoveka, sto Joś nije uslovljeno i zaraženo zajednićkim životom, predstavlja idealna okosnicu pirandelovske umetnosti. To je spoljna meda na koju se pisać uvek poziva da bi našao reference svoje knjiievne realnosti. Ali, kao što smo već rekli, to je samo spoljna meda, jer se celokupno Pirandellovo deio odvija oko tematike lićnosti i njenog načina zivljenja. Preko reči se postaje lićnost. Zaista, jedno od najevidentnìjìh obeleija u pirandelovskom opusu je neprestani dijalog, koji gotovo nikada ne daje prostor za razmišljanje ili akeiju. Gestori imaju uvek dijalektićka funkeiju; preko njih Učnosti razmišljaju (možda samo privìdno) i razmenjuju svoje živote, postajuéi svesnì onoga Sto su. Ipak, gestori su svedenì samo na trenutke; kontinuitet pripada dialogu, tom oćajničkom pokušaju licnostì da učini sve da je čuju, da izade iz usamljenostì komunikacijom sa drugim bićem. AU, to je vrsta naroćite komunikacje, koju neko tajanstveno koći i ona ne stiźe do onog drugog. Stìlistika ove egzistencijalne sitaacije je u apstraktnoj prirodi pìrandelovskog Jezìka, gotovo bez pomena vremena i mesta raduje. Bez obzira na svoje verističko poreklo i na ćvrste kulturne i emotivne ve ze sa svojom ulom domovìnom (Sìcilijom, koja je tako prisutna u delìma Verge) Pir andellov jezik ima malo reči iz njegovog dìjalekta, ili iz ìargona tekuéeg italìjanskog govora. Kao da je svaka njegova lićnost razradila svoj narobili jezik izraìavanja, sabinjen odponavljanja, dvosmìslenih aluzja, zamornih sintaktićkih konstrukcja koje kao da siede neki unutraśnji ritam oseéanja, ne obazìruéì se na pravilapisanog ì govornog jezìka. Pirandelovski jezik nas navodi na temu usamljenostì. Usamljeni čovek govori sam za sebe Hi za nekog nepostojećeg sagovornika. I pored uspeha njegovìh dela, Pirandellu, kao i mnogim drugim tumaćima našeg vremena, nedostaje onaj bratski ćitalac i ućesnik kome se obraćao klasićni pisać. U svetu koji je u krizi i pisac je usamljeni čovek. had je cove k neko Deio je napisano 1933; prvi put ìzvedeno u Italiji 7.

novembra iste godine u ìnterpretacìji grupe Marte Abba u Teatro del Casino Municipale u San Rema. Medutim, prva nezavisna predstava bila je izvedena 20. septembra 1933. u Teatro Odeon u Buenos Airesu, u preveda Homera Guglielmini-a, pod naslovom Cuando se es alguien. Deio je ìzdao Mondadori 1933. Rada je pisao ovu komediju, 1933, Pirandello je živeo u prilìéno mimom periodu. Ali, kako je pisao De Castris; » period ugodnog života pada u isto vreme kada i slabljenje njegove poezije .« Književna i umetnićka Mima u Italiji u znatnoj meri je postala konformistička usled situili interesa malograđanske publike, koja je palpala pod uticaj fašizma. Zbog toga ce umetnost pisca: polemička, paradoksalna i dijalektićka, pretrpeti dekompenzaciju. Pirandello se boji da je postao svoja sopstvena maska i da publiai pruža ono sto ona zeli da vidi. Kada je čovek neko je autobiografska drama koją, upravo, tretira taj problem. Cuveni pisać, glavna ličnost komedije, trali stvaralačku slobodu, mladost, čistotu, ati i dalje ostaje zatočenik ličnosti koja mu je nametnuta i koju su drugi stvorilì. Komedija je preopterećena problematikom Tilghera, život-forma. Ipak, autor je uspeo da održi svoju lucidnost netaknutom i da izade iz sopstvene krize, da se udubi u veliku vìziju Divova planine. Ujednoj sceni, glavna ličnost kaze: »Zaista kada je éovek neko, potrebno je da u pravom trenutku odiaci o svojoj smrtì i da se, na taj način, sačuva od samog sebe.« O smrti umetnosti, koją ce postati tema poslednjeg perioda pirandelovske umetnosti, umetnìk je govorìo u prvom licu. Autor je postao lićnost i ne uspeva da se iskobelja iz tog polozaja. Ništa mu drugo ne ostaje, več da umre kao poeta i da se panavo rodi kao čovek. divori iz planine Na Priči o zamenjenom sinu, u tri čina i pet slika sa muzikom Gian Francesca Malipiera, Pirandello je radio tokom 1933. Uzeta iz novele Bake, objavljena je pi vi put u maju 1938. za Gole maske izdavačke kuce Mondadori. Prva nezavisna predstava je prìkazana u Landtheater-u, u Braunschweigu, 13. januara 1934; prva italijanska predstava bila je 24. marta 1934, u Teatro Reale dell’Opera u Rima. Kao komedija, prvi put je prìkazana u Teatro Piccini u Barin, 27.juna 1949, sa glumcima iz Pìccolo Teatro, Bari. Oprema komada je bila zapažena (Orazio Costa za Piccolo Teatro, Milano, 1957). Divovi iz planine, deio na korne je Pirandello pobeo da radi 1931. ostalo je nezavršeno. Pre definitivnog objavljivanja, u maju 1938 (izdavačka kuca Mondadori), pojavili su se nekì odlomci: prvi ein, pod naslovom Duhovi, u publikacìji Nuova antologia od 16. decembra 1931; zatìm u basopìsu Dramma od 15. marta 1932; drugi ein, u novembru 1934. u iasopisu Quadrante. Sto s tiče poslednjeg bina, ostao nam je njegov trag, koji je napìsao sin Stefano pod ìnstrukcijama oca, koji je veé bio na unioni. Prva, posmrtna, predstava bila je u Cirenei, u Giardino di Boboli, 5. juna 1937, u ìzvodenju umetniéke grape pod upravom Renata Simonia (glavni gìnnici: Memo Renassi i Andreina Pognani). Zbog teškoća u prevodu ì ìzvodenju, u ìnostranstvu je izvodenje kasnìlo: tck 1949. Divovi su izvedeni u Svajcarskoj, u ciriśkont Schauspielhausu, u rezìjì Giorgio Strelher-a. Isti režiser je pripremìo dve poznate predstave a Pìccolo Teatro u Milana: prvu 1947 (glavni glunicì: Lilla Brignone, danni Saniuccio i Camillo Pilotto) ; drugu 1967 (ginnici: Valentina Cortese i Mario Carotenuto). 23