Битеф

napusta gledaliSte. NeSto davolski dobro hilo je u meni i oko mene, tik uz rampa urlala je publika besomučnim glasom ludačke re či, uzagrenih obra za, sevajući očima, neko je je cao i psovao, mahali su maramicama, a ja sam ih gledao, tražio neprijatelje i video samo robore i ponekog prijatelja. ’Tovariščl’ ’Hvala’ ’Hura!’ ’ Dole malograđani !’ Bilo je zaludo lepo, sve to. Osećao sam se kao ukrotitelj zveri, a lice mi je svakako izgledalo krajnje odvazno i smelo. Docnìje su govorili da je taj prizor bio najlepSi trenutak predstave. Skandal, tj. šištanje jer zviždanja nije bilo, nije mogao biti, buduči da parier ne zviždi, zviîdanje je stvar demokratskih ’vrhova’, a predstavu je posetila pretezno ’arìstokratìja’ —, skandal, kazem, zapóle loza ’Mir iskustva’, i to MereSkovski kao najotvoreniji, najvatreniji i najhrabriji iz tog društva. Dalin — Linev, koji je sedeo uza samu lozu, video je to. Zatim: Filosofov, Djagiljev, Damanskaja, Vengerova, Sergejev — Zenski, Krandijevskaja, Jurij Bjeljajev i tako dalje. Njima su se, po reiima ’dobronamernih’, pridruzili policijski agenti, kojih je u pozorištu bilo bezbroj. ŠiStalo se, kažu, iz letiri lože, ponavljam: kada sam stao pred rampu, vise se nije listalo. Veoma me je zacudio Potapenko, koji je mističarima iz ’Mira’ rekao u lice: ’Jedìno u Rusiji mogulna je takva sr amata, g aspo do . . . Pedino je u Rusiji magnino da izvižde loveka koji svakom relju kazuje istinu, susta istinu! Stidite se!’ To je reko glasno u foajeu. Jedna grupa nekakvih vojnih lica doviknula je Đagiljevu i Filosofava: ’Dosadni prostaci! Napolje iz pozoriSta!’ Neki gospodin, reče mi jedan poznanik, vìknuo je u SiStavu lozu: ’Hej. . . (sleduje ree koju cenzura ne bi propustila), je V udarìo grom?’ Kažu da su ga agenti odveli. Neka gospoda i gospe dotrlali su k meni iza kulisa, govorili neSto, plakali, tìskalì mi ruke i tome sileno. Četvrti ein protekao je ludački stoino pljeskanje i usled toga prekidanja za glumce. Na kraju Una svi su izazvani pred zavesu. Jedva sam uspeo da iziđem iz pozoriSta. Draga predstava, kako rece Tihomirov , protekla je bolje u pogledu ìzvodenja, a posle treleg Una bilo je placa. Vikali su da se pojavi autor. Tako, a suda dosta!« Borbeno raspolozenje nije napuSíalo autora. Salavano je pìsmo koje je Gorki uputio Petersburger Zeìtungu (izlazìo je na nemačkom jeziku), ali ga nije otpremio, a u kojem, zbog tendencìoznog ìzlaganja incidenta u pozoristu Komisarževske, piše: »U broju vašeg lista od 17. Stamp an je članak o premijeri mog komada ’Na letovanju’ u Petrogradu. Ne zeleći dublje da ulazim u ocenu grubog tona tog Ilanka, kojem u jednom organa Stampe tako kulturnog naroda kao Sto su Nemci nikako nije mesto, primaran sam da vam ukažem na bitno iskrivljavanje cìnjenìca koje ste dopustili. Prvo: kada sam posle treleg Una u pozoriStu Komisarzevske stajao pred publikom, niko me nije izviždao. Publika je SiStala samo u mom odsustvu. Drago: nikad nisam publici Moskovskog hudožestvenog teatro doviknuo: ’BaS me briga za vas’. To je vaS list izmislio, i loSe izmìslio ...« Slično raspolozenje viada u pìsmima L. Andrejevu koja potila iz tog vremena. »Ako novine ne lažu i publika te izviždala, to je veoma dobro«, pisao je Andrejev Gorkom iz Moskve,

» zaista si uspeo da je poSteno razdražiS. Uop Ste se pokazalo da je ’Na letovanju’ očigledno potrebna stvar . ..

Osećam lak i sa ovolike daljine kako si ti veoma ¡jutit, pa tražiš nekog kog bi mogao da ’povučeš za uši’.« Gorki je odgovorio: »Ja uopšte nisam Ijutit, naprotiv, osećam se izvrsno, ntrzim sve nekom vedrom, burnom mržnjom, i kažem ti poSteno: dan premijere ’Na letovanju’ bio je najbolji dan u mom neverovatno dugom, zanimljivom, u mom dobrom životu, koji sam skroz-naskroz sazdao sâm ...«. Prvi put je osečao da je malogradane » izdevetao «. »Ne, život je lep, ja volim život.« Uostalom, to borbeno raspolozenje nije izmenilo odnos Gorkog prema sopstvenom delu. On u istom pismu potvrđuje: » Po sebi se razume da komad ’Na letovanju’, posle cele te price, nije porastao u mojim očima. Taj komad nije umetnost, ali jedno je jasno : to je pucanj übojnim metkom, i ja se radujem, radujem kao davo koji je svetitelje naveo da piju dok ne porrate.«

Odzivi u stampi

Prepirka oko novog komada M. Gorkog jos je dugo trújala u stampi. Jaz koji se u toku premijere stvorio u gledalištu postao je jos izrazitijì u prikazima. »Homo Novus« (P.A. Kugel) napisao je: »U svojoj dugogodiSnjoj pozoriSnoj praksi ja jos nikad nisam mogao da zapazim tako silna kolebanja u raspoloženju publike, i kako se u gledalisíu stvara toliki jaz«.

Glavni predmet raspravljanja hilo je pitanje odnosa između dramskog pisca i publike. » On (autor komada) imao je mogulnosti da vidi masu lice u lice, u svoj njenoj lepoti. Kakva strašna, mrznjom nadahnuta, dvoliína i nezahvalna zver! Kako njeno poštovanje kratko traje! A kako on prezire slava oko koje se još pre 29 minuta toliko trudio «, pisao je A. Ismailov (Berzanske vesti, 11. novembra 1904). Misao o »intrigamo« publike ponovljena je i u »Intervjuu sa MereSkovskim«, od 12. novembra 1904. Mereškovski je izjavio: »Na mene Ueno ostavio je komad beskrajno dosadan utisak, rastegnut je i u svakom slulaju mnogo slabiji od ranijih komada Gorkog . . . Dodajte svemu tome zviïduke i okolnost da je autor odbio da komad preposti Stanislavskom, pa cete razumetî njegovo jadno stanje za vreme premijere« (»Povodom ’ispada’ Gorkog...« Petrogradske no vine na nemačkom).

Kritičari listava kao sto su »Novoje vremja « i »Novij put«, i drugih reakeionarnih novina i lasopisa, pozar ili su se da se pridruže mišljenju MereSkovskog. Pravi smisao istupanja te viste bio je več tuda jasan. B. A. Katlovker (pseudonim Senka) pisao je u članku »Gorki i ’Na letovanju’«: »Naivno je pretpostaviti da je komad Gorkog ’Na letovanju’ izvizdan samo zbog njegovih mana. Ako petrogradska publika

g leda tako dosadnu i niStavnu g naso bu kao Sto je, na primer, ’Pr oleine oluje’ (kome dija V. V. TunoSenskog), ona se upravo time USila prava da sa umetnilkog stanoviSta odbije takva dela kao Sto je ’Na letovanju’. Neprijatcljstvo prema komadu M. Gorkog mogio je, dakle, da raste samo na tlu duhovne nelagodnosti. I za mene je izvan svake sumnje da su upravo ’gosti na letovanju’ izvizdali komad, tj. osobe koje su njegovu istinitost osetile osobito bolno.« E. V. Tarie pisao je Gorkom 15. maja 1907: »Uzbuden i