Битеф

oduserljen, opijen prezirom koji ste vi celom društvu bacili pred noge, napisao sam članak o ’Na letovanju’ ...

koji je odmah objavljen pod naslovom: ’Nije komad’ (Rusj, 14. novembra 1904). Mozda je to zaista bìo ostar proglas, kako se tada govorilo, ali je Mo i odgovor novinarima i jednom delà publike. Mnogo se písalo o tome kako ’Na letovanju’ nije umetničko deio, nije komad. Ija sam napisao: nije ’komad’, nego nešto gore, strašnije: život sâm«. Stav reakcionarne kritike našao je zgusnut izraz u članku D. V. Filosofava: »Sutrašnje malograđanstvo«. Pisao je: »Kao umetničko delo, ’Na letovanju’ M. Gorkog prosto ne postoji. Ostaje izvan literature. Detinjasta nemoć tehnike, potpuno nerazumevanje za uslove pozornice, naivno podražavanje Čehova ..., to sve zajedno Usava komad Mio kakvog literarnog značaja. Ali ako, sa estetičkog stanovišta, poslednja delà ovog pisca zaslužuju samo dobroćudan osmeh, sa drustvenog stanovišta predstavljaju negativnu pojavu i moraju se suzbijati... Gorki, to je protest skroz-naskroz, proglas društvu, proglas gordog čoveka koji prezire moé sitih gradano. I dokle god Gorki protestuje i sve negîra, moramo saoseéati s njim ...

Ali éim postane programski, prevari ga talenat. Misli mu se zbrkaju i nastane nešto uzasno grubo i malogradansko. Kao tvorac pozitivnih društvenih tipova Gorki nikako ne može da prevazide ’ideal opite sitosti’. Pozitivni junaci sa lakoéom, gali golciti i basi, idu u susret novoj društvenoj formaciji, ali ako u starom drustvenom sklopu nisu videli ništa drugo do malograđanštinu i podlost, ko garantuje da u novom neée opet videti potpuno isto? Mar ja Ljvovna, Bazova i Vías imprestano dokazuju mrtvima da su mrtvi, pa kad su onda pobedili mrtve, sve čano odlaze, oslanjajuči se pri torn na kapitalistu, i zajedno sa publikom koja pljeska slave jeftìnu pobeda. Fa pobeda uopšte nema vrednostì. Zato ovde nema ozbiljne barbe, ni unutarnje ni spoljne, ni žrtve ni Mio kakvog skretanja sa starog ka novom . , . Zar nije jasno da će ovi bedni čovečuljci koji napuštaju jednu zajednicu neminovno morati da stignu do druge, jer novu zajednicu moze da izbegne samo onaj koji ne dode kao duhovnì prosjak, nego sa celom zalihom kulturnih vrednostì ponesenih iz stare ... U testamenta Gorkog ree ’čovek’ pise sa velikìm slovom. Sa takvim testamentom ne stiže se daleko. Uopšte nema sumnje da ée Marja Ljvovna, koja nema ni posta ni pravea, neminovno i bezuslovno naleteti na neku sutrašnju zajednicu sličnog kova«

(Novi put, novembar 1904).

U nizu članaka koji su usiedili posle ovog ñapada Mio je neposredne, odnosno češće posredne polemike protiv Filosofava. Kritičari su podvlačili pokliče » budnice « u komadu Gorkog, ukazivali na njegov društveni značaj i pozivali da se prede preko umetnickih nesavršenstava. U istom praveu analizirao je komad i M. Nevedomski u jednom ohimnom članku. Polazna tačka prikaza bita je teza o neumetnickoj suštini tog déla: »Drama Gorkog je najzanimljivìja publicìstìka najčistijeg kova i kao takva prosto ne moie da bade podesna za pozornicu. »Po suštini svog talenta Gorki je »pesnik pripovedačke umetnosti, majstor skice «. On je takoreći »sam sebe pokrao«, kad je poéeo da piše komade. Njegova »neutoljiva mržnja«,

nedostatak oseéanja za prava mera, upropašćuje ga. Ali kriticar je napomenuo da je ta »mržnja« uperena protìv pseudo-ìnteligencìje, i samo protiv nje: »U tom pogledu je drama napisana jasno i ništa se vise poželeti ne moie . ..« (Navaja žiznj, 1904). U članku A. V. Lunačarskog o komadu »Na letovanju«, objavljenom u »Pravdi« aprila 1905, razvijana je misao da »nova drama Gorkog, kao i njegove prethodne drame, predstavlja sliku diferencijacija«. Ali, po kritičarevom misljenju, misao komada ne ograničava se na prikaz tog »diferenciranja«. Po njemu, u komadu se postavlja »problem samilosti, problem svirepe istine i nežne obmane«. Medutim, nastanak ovog problema u stvaranju M. Gorkog Lunačarski svodi na uticaj ideja »svirepogfilosofa sa čekićem«, F. Ničea. »Sudeći po mnogim Lukinim tiradama u ’Na dnu’, Gorkom je pretila opasnost da zapadne u ’mekoću’.« U vezi s tim, Lunaéarski pozdravlja likove Olge Aleksejevne i Rjumina: »Ne vredi imati milosrda za ljude situe duse, jer oni nisu potrebni za livot, a trud oko tih osuđenih plasljivaca samo umanjuje du su onog ko njih sažaljeva.« Kriticar je Kalerijin lik ocenio negativno i nije se slozio sa sudom Nevedomskog: »U poslednjoj sceni Sonja dize Kaleriju i odvodi je sa sobom. Ova scena obradovala je gospodina Nevedomskog. Mi joj se uopšte ne radujemo. Jer, ako se nalazimo medu anima kojima Sonja vodi Kaleriju, moramo se smesta upitati: ’Otkud k noma? Šta hoče ona od nas? Sta imamo mi od nje?’ U toj sceni zazvuči kod Gorkog takoreéi poslednja nota one Mäzene samilosti koju je propovedao u drami ’Na dnu’ ...« Pozitivni likovi u komadu prikazuju se piscu élanka kao suviše nejasni, kao » impresionista ki nabaèeni obrisi«, i objasnjava to »uslovima koji su verovatno sasvitn nezavisni od autora « Moie se pretpostavitì da kriticar ovde nije imao u vidu samo uslove cenzure nego i teškoće oblikovanja novog čoveka u životu. Sâm komad ocenio je Lunacar ski kao »krupnu i radosnu literarnu pojavu«, kao »simptom«, kao »jednu lastu u proleče«, sadasnjeg drustvenog života.

Hteo sam da prikažem onaj dea ruske inteligencìje koji je proizišao iz demokratskih slojeva i, pošto je

ruska

dostigao f izresnu visinu , društvenog položaja,

inteligencija

izgubio vezu sa njemu krvno srodnim narodom, cije je interese to jest da kapije života treba širom otvoriti

pred narodom zaboravio, a nije našao srodne du ho ve u krugovima buržoazije i birokratije, kojima se sasvim mehanički pridružio, ne stopivši se otprve u jednu celinu s njima, kao klasom koja ima svoje sopstvene zadatke, svoje sopstvene poglede na život. (Izvodi iz pisma u kojem Gorki objašnjava Maxu Reinhardtu sadrlinu svog komada, decembra 1904)