Битеф

procesa remitologizacije«. (1) (1) E. M. Meletinski: » Mitološke teorije XX reka na Zapadu«, u «Mit, tradìcija, sarremenost«, izdanje »Delo«, Beograd, 1973. Danas se u mita prepoznaje supremna manifestacija íradicionalnog čoveka, koja je izrazavala i odredivala, kao formatimi i informatimi princip, bitne sadržaje njegove misti i prakse. To rodi i naslućivanju »elitnih« radionica mita, te ograničavanju narodnog adela na puku funkciju prenosa mitskih sadržaja kroz vreme i prostor. Konačno, primeéeno je da mitski sadržaji jos uvek snazno deluju u psihi savremenog čoveka, kao determinacioni principi, sto je takođe podstaklo istraživačke napore misti, usmerene ka razumevanju mita, njegovih struktura i mehanizma dejstva. Paradoksalno, to množenje metodskih pristupa mita i rast naučne aparatare, dovodi, dijalektički, podređivanju naučne tehnike intuitivnom puta približavanja smista mita. Tu se predlaže ukìdanje ili relatìviziranje distance između subjekta i objekta, a ime interpretacije mita kroz ‘ mimesis ’ tradicionalne mitske ili arhaične forma mentis ’, dakle kroz doživljavanje mitskih sadržaja í iznutra\ Pozitima ocena značaja i značenja mita, vodi i rehabilitaciji ne-racionalnih ili pre-logičkih »metoda« spoznaje tradicionalnog čoveka, na najisturenijim frontovima savremene naučne misli. U odnosu na iluministicke i pozitivističke začetke te misli, ova pojava označava poípuni preokret a vrednovanju mitskih sadrzaja i mitske misli.

Rezultati, odnosno hipoteze ili saznanja, do kojih su dosli savremeni istraživači sadržaja i funkcija mita, cesto se primenjuju kao ključ interpretacije ostalih oblika Ijudskog istrazivanja. Na polju ispitivanja umetničkog izražavanja, dovoljno je, a prilog ove konstatacije, pomenuti caveau skolu ritualno-mitske kritike (Northrop Frye, Richard Chase, Maud Bodkin, etc.), koja rezultate prevashodno Junga ili Frasera, koristi kao osnovna opticka sredstva sagledavanja i interpretir anja širokih polja literature sadašnjosti i prošlosti. Tu se, na primer, suština Shakespearevog Hamleta traži pre u nordijskoj legendi o Amieti, nego a samom dramskom tekstu: udaljavanje od » Hamleta « je u stvari priblììavanje Hamletu.

U umetnosti, ispitivanje » zašto « odnosa prema mita, moie ìshoditì u uviđanju os nomi h egzistencijalnih motiva

mit i

temporalnost

rehabilitacije mita u kulturi čoveka XX veka. Misiimo, da ispod razlika » šta « mitskih referenci, na koje upučuje savremena umetnost, da ispod razlike koje pastaje izmedu »androgenog mita « nadrealisía, »alhemijskog mita« jednog Bretona i keltske mitologije u koju uranja poetika jednog Yeatsa, postoji jedinstvena potreba za evokacijom motiva, za sublimacijom emocija i ideja u mitske paradigme. To je potreba koju nalaže ìli inspiriše, možda središni problem bica savremenog čoveka, problem temporalnostì i istoričnosti. I upravo u polju savremenih interpretaciju mitskih sadrzaja, radavi Mircea Eliadea, koji mit posmatra prevashodno u funkciji odgovora na problème temporalnostì i istoričnosti, pružaju, po našem mišljenju, vredne indikacije za napore

usmerene razumevanju pojare rehabilitacije mita dañas. (2) (2) Tezama Eliade, primećeno je, u sedištu kritike, da »temporalnost« nije bila problem orbatine funkcije mita, da on, drugim rečima, projektuje problem savremenog ioveka u interpretaciju znaienja mita. Premda takve primedbe moga samo da potvrde naš star, moramo primetiti da su te primedbe moguće u pogledu primitivnih ili pre-istorijskih mitova. No, vei pri prvoj istorijskoj manifestaciji, kao sto svedoie Upanisade, nàtovi se live upravo u funkciji rešenja problema temp or alno stì. Tako se rehabilitad ja mita ukazuje kao odbrana čoveka od temp or alno sti. No, istovremena potreba za učešćem u temp or alno sti, stvara dvostrukost gde se cesto u jednom ìstom bica, sukobljavaju ili prožimaju, odeljuju ili mire »tradicionalni« i »¡storioni« čovek. U torn odnosu, mit atice na istori ja, kao sto i istorija atice na mit: mit se, paradoksalno, sekulizira, upravo da bi se čovek odupro procesima sekularizacìje bica.

Potreba za » redom «, » središtem «,

između reda

ideja »početka i kraja«, te konačno i izbori između »levice« i »desnice«, izviru,

i nereda

potpuno ili delimično, iz mitskih sadrzaja psìhe savremenog coveka. Drugim recima, mitski sadrzaji odg ovar aju potrebama čo veka sa »orìjentacijom«, kao odgovor nesagledljivom, neprozirnom, promenljivom, neizvesnom ili efemernom prizoru istorije. Jedna od opštih odlika rituala, iz koga proizlazi mit, jeste upravo njegova funkcija ukidanja, ur edi vanja ili ograničavanja haosa. Možemo zaključiti da je u savremenoj kulturi, potreba za mitskim paradigmama, takode i potreba za ovladavanjem haosa temporalnostì. To je Z.nak da je na terazijama ideaine ravnoteže reda i nereda, pretegnuo tas nereda. Na plana društvenog zivoía, odumiranje institucije karnevala simptomaticno ukazuje na taj poremećaj ravnoteže, jer su u uređenim drusí vinta karnevali uvek bili u funkciji » praznjenja « si la nereda: red se hr ani o od nereda kanališući g a u čvrsto o mede na polja vremena i prostora.

Ako na polju umetnosti, alternativa reda i nereda, odgovara dualizmu dve osnovne tendencije savremene umetnosti, graditeljske i rušilačke (»konstruktivizam« i »dadaiz.am« istorìjskih avangar di), onda upravo vrlìnom prethodnih opažanja, treba objašnjavati pojavu da naslednici rušilačkih, nihilistickìh tendeneija istorìjskih avangardi, dañas, simptomaticno ispoljavaju poire bu za redom, zatvarajuéi svoje evokacije haosa, cesto u mitske, magijske ili ritualne strukture: od traganja za ‘■Dharma' , Zakonom, heatnika, do obnove dionizijskih rituala u body-art -u. Nakon ukidanja tradieije, nastaje evokacija, traganje za sopstvenom tradieijom. Nakon traženja izuzetnog, nastaje traženje za opštim; nakon zasićenja neredom, nastaje potreba za redom. Nije slučajno da se u mnogim pokretima istorìjskih avangardi, nakon afirmacìje » novog«, pristupa traganju za trajnim. Tako se mogu ohjasniti »involueije« jednog De Chirica ili Dalia, ali i post-revolucionarni interes nadrealizma za alhemiju i teoriju » arhe-tipova «. Konačno, za iole upuéenu svest i mitske sadrzaje, jasno je da i potreba savremene umetnosti za »novim«, odrazava uslovljavanja