Битеф

mitskìh paradigmi, koje su odgovorne i za kìlijastìéne pokrete masa, mesijanizme i milenarizme, poput onih koje je pokremo Gioacchino da Piove.

funkcije

Još 1928, Hans Schwarz zaključuje: »Danas mitolozi zamenjuju ¡stancare jer mitska istina

mita

‘ ma prednost nad istorijskom«.(3) Mi ne (3) Nans Schwarz : »Der Mytoos vom Dritten Reich«, Stutgart, 1957.

bi podelili ovo mišljenje, ali je ono veoma indikaíivno za funkciju mita u istoriji. Tu funkciju, na politiékom planu, otkrili su jedan Pareto ili Sorel, i, na zalost, istorija nije dugo éekala do primene tih otkriéa, da mehanizme dejstva mita vidi primenjene u funkciji manipulacije masama savremenih totalitarnih sistema. I upravo na te manipulacije, verodostojna kultura odgovara rehabilitacijom mita, te jedan Thomas Mann, mit o Josifu suprostavlja Rozenbergovom »Mitu XX veka«: »Izbor starozavetnog gradiva sigurno nije bio sluéajan. Sasvim sigurno, on je bio u tajnoj, prkosno-polemìékoj vezi sa tendencijama vremena, koje su mi iz osnova bile odvratne ... Odgovaralo je vremenu da napišem roman jevrejskog duha, bas stoga što je to izgledalo nesavremeno... Pa ipak je taj jevrejski element svuda u delu samo spoljna strana, samo jedan stilski element izmedu ostalih. . . (tu su) pomesane i isprepletane mitologije celog sveta«. (4) (4) Thomas Mann: » Nove studije«, Novi Sad, 1963. Ovde ističemo primer Manna, jer u istoriji savremene umetnosti, njegova rehahilitacija mitskih sadrzaja, podva na najslozenijim osnovama ili motivima, od motiva političkog angažmana, preko već izloženog svojstva mita do brani čoveka od temporalnosti, do motiva formulae prirode, gde se roman projektuje ka svom principu: mitu. Tako se upravo sleded mitskì mehanizam »veénog povratka«, u taéki savršenstva oblika romana, roman vraća mitu. Konačno, tu rehahilitacija mita podrazumeva i otpor malograđanskom »pogledu na sveí «; »Biće da je provilo, da se u izvesnim godinama gubi ukus za sve sto je individualno i izuzetno, za pojedine sluéajeve, za ’građansko’ u najširem smislu red. Umesto toga, u prednji plan interesovanja stupa ano ho je tipìcno, uvek-ljudsko, uvek-povratno, vanvremensko, ukratko: ’mitsko’. Jer tipiéno je veé mitsko, ukoliko je pra-norma, pra-oblìk ïivota .«(5) (5) idem.

perspektive

Istina, moie se primetiti da ovo obračanje mitu u savremenoj

kulturì preti slobodi i stvaralačkim snagama istorijskog bića čoveka. Ali, mogio bi se odgovoriti, zajedno sa Eliadeom, da »za tradicionalnog čoveka, moderni čovek ne pruža ni tip slobodnog bica, ni tip stvaraoca istorìje. Suprotno tome iovek arhaičnih civilizad ja, moie bi ti ponas an na svoj oblik egzistencije, koji mu dozvoljava da bude slobodan i da stvara.«(6) Premda je ironija sredstvo urbanog, (6) Mìrca EUade: »¡Witovi i istorija«, u »Mit, tradicija, savremenost «. istoričnog čoveka, tradicionalni covek, čiji se zivot zasniva na mitskim principima, mogao bi da ironično ukazuje na

»slobodu« i »stvaranje« istoričnog éoveka, pokazujući »slobodu« koncentracionih logora, i »stvaranja« modernìh krvoprolića. Čovek mitske misti, verovao je, Ui je bio verán, vrhovima planina, Sunca, boginjama lepóte, svetim šumama. Živeo je u veČnosti. Islorični, moderni čovek, veruje računu u band, verán je televiziji, ideala »moja kučica moja slob odie a«, a ziri, od dañas do sutra. Nije sluéajno, jedan pozitivistiéki odreden duh, kao sto je Huxleyev, za kritìku » novog, vrlog sveta«, izabrao upravo figura »Divljaka« koji svoj prezìr prema torn »novom svetu« crpi iz mitskìh normi ži vota.

Ipak, misiimo da najbolja alternativa éoveka nije u torn aut-aut odredenju, veé u koegzistenciji tradìcìonalnog i modernog éoveka, mitskog principa i temporalne nuïnosti. Iskljudvi autoritei istorìcnog éoveka, bez tih principa, sa stanovišta ’humanitas’, vodi čoveka onoj »slobodi«, gde Je »sve mogućno«, i gde ništa vise ne stoji pred rušilačkom stihijom nihilizma. Iskljudvi autorìtet tradìcìonalnog éoveka, odnosno mitskih normi, umrtvljuje neslučene mogućnosti éoveka. Misiimo da je mogučno taj raskol pretvoriti u saradnju i komplementarnost. Ta saradnja, karakteriše i izraze prvih velikih profiliranja granica između mitskog i ìstorijskog bica čoveka. Misiimo na deio Platano, koji je, s jedne strane, prvi veliki kritičar mitova. S druge strane, svoje vrhovne koncepte, on izraïava opravo u mitskim slikama.

Prirodno, od umetnosti se ne mogu oéekivati ova pomirenja, niti je to njena funkcija. Umetnost otkriva, izohrava kontraste, stvarajud one ekstreme koji upravo geometrijski odredttju srednju liniju toka ïivota. Mit koji umetnost cesto priziva, ima funkciju da opovrgava kontigencije ïivota sa st anovišta superiornih principa, da nas opominje o efemernosti tih kontìgencija, sa stano viSta trajnosti. To je onaj bodlerovski éasovnik, koji tri hiljade Sest statina puta u jednom éasu, ponavlja: »Seti se«!

Taj časovnik opominje nas da se ne izgubimo u temporalnosti, da je izmerimo, da ne zakasnimo na sastanak sa sobom, da ne zaboravimo na osnovni posao koji treba obaviti pre nego sto izademo iz ove temporalnosti. Kao što mit o

traganju za Gralom ud, sloboda čoveka je upravo u prkosu ukazima sudbine.

mit i ”mit”

1. Kosmogonijski mit Šejka, Tabaković, Ristić 2. Rimski »Signa« Cane vari 3. Adonis ili graditeljske mitologeme Bog daño vić 4. Autorituali Marioni (Salon miizeja savremene umetnostì) 5. Kosovski mit Lubarda, Lovrié 6. Helenski ridici Drago