Битеф

7. Slovenski mitovi

Mikovié

8. Mitologija potrošačke civilizacije

Rauschemberg, Warholl, Lichtenstein 9. Novi dionizizam

Nitsch, Abramovič 10. Demitizacija

Dimitrijević

(Salon muzeja savremene umetnosti)

kosmogonijski

mit

f Šejka, Tabaković, Ristić

Kao ito smo rei imali prilike da ukazemo, u

opusu Leonida Šejke, slika CADIS je sublimacija njegorih nastojanja; ona je krajnji i po znacaju sredisni izraz njegorih napora. U shemi CADIS, ne samo na osnoru arida u grafiiki izraz, rei i na osnoru samih indikacija koje pruzaju zapisi Sejke (CADIS, kao shema manifestacije redskog boga Purus ha), nije íesko prepoznati rarijantu indoerropskog kosmograma ’mandala’.

’Mandala’, koja se ukazuje meditaciji, jeste apsolutna slika svela, konačni i srediini princip kosmiékog procesa. Put koji slikar prelazi od » Đubriita « (haosa) do »Zamka« (reda), do CADIS-a, jeste jedan oblik kosmogonìjskog rituala, u kome se, alegorijski, postojeéi svet, iz de-gener acije, vraća prvobitnoj generaciji, iz iluzije u stvarnost, iz temporalnosti u trajno savrienstvo Apsoluta. Ponavljanje rituala, kosmogonìjskog mita, kao u a/hemijskom ponavljanju, ima za cilj u-savriavanje autora, kao i doprinos priblilavanja postojeéeg svela savrienstvu tacke Omega: »Slika se moie graviti kao enciklopedija jednog Tlona, izmiiljene planete, tako da ostaje sve dotle fikcija, dok svet ne počne da se pretvara u Tlon «.

Kada govori o izvorima ili pokretaéima svog novog opusa, Ivan Tabaković istiée iskustvo smrti, koju je sretao kao crtaé na Anatomskom institutu u Zagrebu. Mole se zakljuéiti, da evokacija kosmogonìjskog mita (od s like » Li ko vne

metamorfoze, od zraéenja do krìstalizacìje«, 1955) ima upravo izlolenu funkcìju mita da odgovara na problème temporalnosti, na pitanja pred koja éoveka postavlja iskustvo smrti, iskustvo ’samsarskog’ kruga, helenskog »kruga nuìnostì«. V osnovì, kosmogonijski model, koji izlale Tabakovié, podudara se sa kosmogonijskim mitovima tradicionalnog éoveka. Prvobitni, stvaralaéki princip, objavljuje se kao svetlost koja » geometrizira « svet haosa ìli ’materia prima’. Tokom cikliénog procesa, svetlom stvoren red se rastaée i preobraéa u prvobitno stanje indeterminacije, odnosno haosa. U tu shemu, Tabakovié unosi i istoriju, éiji sled slika lepota i éudovista, veliéìne i bede, ponavlja pravilnost kosmogonìjskog modela, kroz ìzomorfiju mìkro i makro-kosmosa, koja je, takođe jedna od trajnih ideja arhaiéne ’forma mentis’. Evokacija kosmogonìjskog mita, objašnjava smisao istorije, u čijem ludilu »ima sistema «. No, nije u pitanju samo evokacija izvršena u cilju otklanjanja boia od istorije, veé i evokacija

cija je funkcija etickog karaktera, karaktera koji sam Tabakovič opisuje u terminima » casti , dostojanstva, lepóte i iskrenosti«. U opusu Predraga Ristića, od »Hrama kosmonauta « (prvobitno »Ekumenski hram«), preko »Tafepolisa«,»Savskih tablica«, sve do »Ontografije«, treba razlikovati clemente koji su tačne izomorfije ìli analogije mitskih modela, od pseudo-mitskog materijala. »Hram kosmonauta« pripada prvoj grupi. U njemu se formalno i sadržajno, egzemplarno, evocira ideja brama kao zemaljskog otelotvorenja »Centra«. Kao ito uči Mìrcea Eliade, koji je nizom radova ukazao na ideoìogizaciju ideje »Centra«, »hram ìli sveti grad, posto su mesta kroz koja prolazi ’Axis mundi’, smatraju se taékom dodirivanja Neba, Zemlje i Pakla ... Buduéi locirani u centru Kosmosa, hram ili sveti grad su uvek tačke susreía tri kosmiéka dela«. To je takođe »Centar«

kosmičkog stvaranja te ulazak u » Centar «, ritualno-simbolično, označava obnavljanje čoveka, ponistavanje silo temporalnosti.

Nije sluéajno ito u opusu Ristiéa »Hram kosmonauta« i hronoloiki prethodi »Savskim tablicama « Ui »Ontografiji«. Jednom osvojen »Centar«, on imaginacìju autorizuje za imitaciju » kosmičkog « i »istorijskog stvaranja«, gde postojeéi elementi iskustva bivaju organizovani u jedan novi sistem, u onu borhesovsku » enciklopediju izmišljene planete«.

Cane vari

rimski

Kontestativna funk cija dela Canevaria, koje poce vii od 1974,

signa

rehabiliíuje mitske »signa« latinske kulture, hila je odtnah primeéena u se dista kritiike misti jednog Marchioria

ili Crìspoltìa, kao jedna od najmarkantnijih pojara savremene italijanske skulpture. Tirn povodom, Marchiori pise: » Jedan tajni svet se otvara, otkriva ili istiie, u jednom novom podelu plastične maste. Tu je otvorena moguinost za svaki tip metafizičkog isiekiranja, i uvek u okriru jedne promisi jene kulture ili jednog računa, preredenog preko srih granica srake operatirne tradicije, prerazidenih jednom hrabrom mastoritosiu. Izgledaju kao predmeti jedne zaborarljene cirilizacije, otkrireni u srojim čistim formalnim karakterrstikama, kao rrednosti koje treba suprostariti proizrodima tužne tehnoloske ere: izgledaju kao simboli jedne neizdate koncepcije umetnosti . .. Tako je istorijsko rreme ponisteno«. Za Enrica Crispoltia, » to su predmeti narodnog k ara k ter a koje Canerari skuplja i zatrara u te trezore, skoro sa idejom relikrije koju treba saiurati, sa pozirom na rehahilitaciju (pred našim ambijentom tehnološko-potrošačke objektirnosti) drernih realnosti, i toliko udaljeni da postaju magióni . . . kao sugestije jednog rerodostojno iskoranog predmeta, konfiguriranog u sekularnoj, drernoj praksi, lepog, korisnog, istinitog, kao jedno sopstreno, aut entiino poreklo, po drernoj praksi i mudrosti«.

Po našem mišljenju, u de lu Cane varia treba istaéi i onu mitsku, ili bolje reéi ritualnu sadriinu, u kojoj se rehabilituje tehnìka evokacije Runa i ovladavanja silama rimskih » numina «, silama psiho-kosmìékih energija. Rimska