Битеф

rastojanje, ne samo između ovih likova i njihovih tumača, negó da odnoś igrę i igraca, ugradi и predstavu kao celinu. Miroslav Belović je, cini se, bio svestan snaga tradicije и tumačenju Držićeve komedije. Ovu tradiciju Belović uzima и obzir, ali je vise koment arise, negó sto je izravna sledi. Belovičev Dundo Maroje travestira, и izvesnoj meri ono Sto je и stilu ove renesansne komedije postało manir, to jest opste mesto. Ono sto je stereotip vraéeno je, ovde, ponovo и gradu, u materiju iz koję se predstava oblikuje, sto će reći da se Belovičeva predstava kritićki postavlja prema onome što je и ovoj tradiciji mrtvo i neinspirativno, to jest da se Belovič trudi da Držićevu komediju sagleda и živim scenskim oblicima. Razarajuči dogmu tromo shvaćene životne verodostojnosti, Miroslav Belović, aktiviranjem onoga što je и Držiću pozorisno, obiljem duhovito nadgrađenih komičkih situacija, pomera Dunda Marojo od prizemne realističke komedije prema farsi. lako je reditelju bilo stało vise da nasmeje, negó da ismeje, Belovićeva stilizacija, ipak zadržava lepu теги svakidanjeg, živ, zemaljski, čulan ton, i narodsku sočnost. Ако nisu samo od krvi i mesa, protagonisti njegove predstave nisu ni goli automati: stilizovani, oni nisu »ispustili dušu«. Likove vecina glumaca nije shvatila odveé skalski, kruto, veé su išli za tim da u njima pronadu ono što ée ih ponovo oživeti i izdvojiti, održati и krugu gledaoceve radoznalosti, Razume se, nisu svi »pronalasci« ovog tipa bili jednake vrednosti, ali je ovo osečanje slobode, pokretljivosti i živosti, dobrodoSlo i glumcima i teatru u celini. Ако kažemo da и ovoj prilici možemo da budemo posebno zadovoljni skupnom igrom glumačkog ansamblu, time hoćemo da kažemo da likovi и Beloviéevoj predstavi ostvaruju samo deo svoje individualnosti, da bi se drugim delom uklopili u hor, и »akcione grupe«. Romet Nikole Símica, brz na reči i u pokretu, akrobaí, virtuoz, velemajstor igre koji navija mehanizam za proizvodnju smeha i sam se и njemu vrti, glumac neodoljive komiíke fantazije radi koga je vredelo ovu Drziéevu komediju staviti na repertoar. Ivan Bekjarev, očigledno nije poverovao da je Mara dovoljno tumaéiti kao raspusnog sina. Zato je tražio način i sredsíva da na komički produktivan način uključi Mara и komediju, i и ovakvom svom nastojanju Bekjarev je i uspeo. Sa više realističke striktnosti, ali ne i bez fantazije, igrali su Misa Janketič Popivu, Dragoljub Milosavljević-Gula Bokčila i Sadija, a Marko Todorović Dunda. Kao duhovite karikaturalne skice dali su Mirko Bulović Uga Tedeška i Moris Levi Ondarda de Augusta. Glumci koji su tumacili zenske likove iskoristili su svoju Sansu, i svojski se narugali »lepïem polu«, ili tačnije, muškim predstavama, pomešanim, dakako, sa predrasudama о ženama. Več sama pojava crvenokose maljave Laurę Slobodana Đurića izazvala je provalu smeha. Pa onda njeno priívorno, umilno, uspijajuće, visoko,gutavo »0« I Rumenoliku, brzotrku, večno osmehnutu Petrunjelicu, duhovito je » skinuo « Branko Cvejič. U ostalim ulogama nastupili su Ivo JakSić, Josif Tatić, Milo Miranović i Branko Milenković. Scenski prostor i kostime, oblikovao Zvonko Šuler. Igre uvežbala Lokica Stefanović.

Predstava koja ostvaruje kontakt sa publikom i stvara dobro raspoloženje. (Muharem Pervić, Politika, 13. april 1976) jtM -шл рш -g £ Držićev » Dundo Maroje«, jedan od H g / I V£ likih mitova našeg posleratnog poziršnog života, ponovo je došao na • • seem Jugoslovenskog Çf Л Т 4 ГШ f* 11 £) dramskog pozorišta, Jfe в Я Я C-'C' Ę/ в tamo gde je §svojevremeno prikazan gotovo pet stotina puta; komad je zablistao u norom sjaju, zamisíio kao improvizaciju jedne družine redovnika,' koja, između predstave iz Držićevog vremena, da ženske uloge ovo g puta po veri travestita. Ali, kad je tako priśao Držiću, Belović nije težio da rekonstruise okvire jedne od tih predstava iz epohe, već je smerao da postigne ne st o mnogo važnije: da uspostavi punu korespondeneiju izmedu Drzićevog komada i teatralizacije kako je mi dañas shvatamo kad imama и vidu moderne vidove popularnog pozorišta; da aktualizujuči naoko samo forma » Dunda Maroja« aktualizuje i njegovu suštinu, približi nam skriveni socijalni smisao te komedije. I jedno i drugo Beloviću je и potpunosti pošlo za rukom: formulisao je predstavu čiji je teatralizam, lako oslonjen na postupke koje koriste film ili mjuzikl (sleđeni kadar, muzićka numera sa dramskom funkcijom, geg iz crtanog filma), oštro eksponirao jednu priču sa socijalnom, egzistencijalnom tematikom; ili, ako više volite, on je и okvire ironicne travestije smestio alegoriju o moéi novea, о gladi koja pogada mnoge и nahm svetu, o dvostrukoj prirodi ljudskog bića. Belovié je osobito insistirao bas na toj čovekovoj dvostrukosti: kroz igru travestita, kroz stalno prerušavanje franjevaca и likove komedije i izlazenja glumaca iz uloga, kroz pokazivanje da je na sceni moguée ono što je и zivotu jedva zamislivo, kroz igru Pometa, on je nastojao da pokaże da je čovek, ma koliko inače bio uslovljen i ograničen socijalnim okolnostima svog zivota, i stvorenje koje ne maze da zivi bez snova, bez maštanja, bez neprestanog preobražavanja hipotetičnog и stvarno. Pozorišno je, tako, postało ovde forma mogućeg, način kroz koji se ono pojavljuje и sívarnosti da bi se uspostavila