Битеф

ravnoteža između onoga što je и Ijudima plemenito i onoga što je и životu nisko. I и torne se, mislim, sadržao onaj jedinstveni misaoni nabój ove vesele, zabavne, razigrane predstave. Ali, ona je bila značajna i zbog nečeg dmgog: u njoj je, mada veoma teatraíizovanoj i ironično stilizovanoj, gíumcima ostavljena široka margina za- ispoljavanje onoga što je и njima instiküvno i spontane, za razumnu primenu пеке vrste kontro lis anih improvizacija, Glumci su, drukčije rečeno, imali mogućnost da se u okvirima čvrsto stegnutog mizanscena, dok siede idejne intencije rejije, s radošću poigravaju svojim telima i glasovima, da u magnovenju oblikuju reśenja koją im je diktirao njihov oslobodeni fizikus. Tu śansu su iskoristili gotovo svi glumci, a naročito Ivan Bekjarev, Misa Janketić, Slobodan Đurić i Dragoljub Milosavljević. Ipak, jedan među njima, Nikola Simič, koji je igrao Pometa, postigao je i mnogo vise; pokazao je da je prvorazredan moderni komičar, oštrog intelektu i elastičnog tela, koji je и ovom trenutku dorastao i najsloženijim glumackim zadacima, Distanciran od svih tradicionalnih koncepata tog lika, njegov Pomet je bio sredovecan, pročelav čovek, и čije je lice glad utisnula neizbrisive tragove, ali čiji je elan vital ostao neokrnjen, koji s dečackom neobuzdanošču uživa u akciji radi akcije. Ta zaljubljenost u pokret, и коте je personificirano ve čno kretanje života, delovala je kao kolosalan, nepresušivi pokretač mehanizma komicne radnje; no ona je, zato što se nicim do kraju nije mogła objasniti, podsticala i utisak da je pred nama jedan nesvakidasnji Pomet s nekom paradoksalnom tajnom ; spadało izmuceno životom iz koga u slapovima izbija nefalsîfikovana ïivotna radost. (Vladimir Stamenković, NIN) .Ш Nikola Simie je dañas и ovom žanru toliko superioran da nadvisuje sve poznate Pomete. Üi je hez svake sumuje, sinonim ЩЬ za moderan odnoś prerna | Щ renesansnoj komediji, a i prema smehu uopśte : on počinje sa Я distansom prema tekstu ipo ДВ potrę hi cesto prekida igru da hi nam pokazao kako je on яЯк usmerava. Istovremeno, Simie I Ял г и nalazi da se zaplet mora ispuniti strašču, da masía potiskuje logiku, da pokret treba osloboditi fizičkih uslovnosti, tako da se sadržaj oformljuje vise sa oblicima od kojih se dolazi duhom negó cinjenicama koje proisticu iz same fabule. Jer sadržaj »Dunda Maroja«, odavno je svima и

gledalištu dobro poznat. Nîko ne dolazi vise da se informiše o tekstu već da vidi sta su glumci u stanju da od njega načine i da li je ova predstava korak dalje и prevazilaženju opusa Marina Držiča. (Petar Volk, Književne Novine)