Битеф

nada božičeva (lidija, knezova lena) maks furijan (knez, glumac) anic а kumy or a (ida) mar janea kr oslara (glumica) sianko potisk (doktor černigoj) bolo špr aj с ( reditelj dolar) janez bermel (dramaturg palcie) jole pristoY (vratar roman) bruno baranović (lolač hektor) 4 tumor и \ J 9Prvo izvođenje СГ/// VJ već objavljenog Л "iJbłył Л w С'С' r w komada Duiana Jk Jovanovića »Igrajte tumor и LJb i zagadivanje vazduha« ostaće celjskoj pozoriśnoj publici, hez sumnje, и sećanju. То joj jamči nekoliko neobičnosti, kojima se njeno izvodenjc može pohvaliti i yoí bolje nekoliko Ircnutaka vrhunske pozorišne umetnosti koja se odlikuje и zanosnom V; ШП originalnošću, jedinstvenošću, а jSH pre svega čistim i samostalnim pozorišnim prikazivanjem. Predstava, pre svega, počinje neobično, tako sto gledaoci koji dodu na predstavu, ne mogu uči и pozorišnu dvoranu jer su vrata pozorisne kuće zatvorena i zabarikadirana : и njoj je, naime, deo pozorišnog ansamblu yerno po piščevom tekstu prikazivao malu džepnu revoluciju i pozorišni puč. Predstava se ipak odvija : publika pod vodstvom jednog delà zavađenih pozorišnih umetnika koji su izbaceni iz pozorista, odlazi и susednu fiskulturnu dvoranu i tu deo pozorisnog ansamblu inscenira novinsku redakciju koja je zainteresovana za senzacije, čaršijske poslastice i društvenu dosadu, vestačko i profesionalno bezbrižno kao Sto to pristoji novinarima naviknutim na senzacije i nesenzacije. Za taj skandal takođe se interesuje naród i u tom momentu kad se sazna za imena inostranih dopisnika, za koję je dokazano da su slavna režiserska imena savremenog modernog pozorista iz Italije, Engleske i Berlina, postaje potpuno jasno da to nista drugo i nije nego čista pozorišna zavera. Zavera, sa kojom se saživljujemo uvek i svagda kada gledamo pozorište, samo Što je sada bila и Celju odigrana kao zavera sa svim pozorišnim sredstvima koje nazivamo igra: glumci, režiser i njegova taktika i strategija, pozorišni efekti itd. Zaverenički uključena u igru о zaveri, publika je nakon prvog čina, uvucena и teatralnost »improvizacije«, došla и zgradu na zadnja vrata; time je bio kraj isključivo neobičnog izvodenja i počelo je takođe njeno posebno pozoriŠno

iznenađivanje i ispovedna čistoča koja će biti zapisana i naroćito podvućena и slovenačkoj pozorišnoj kronici. U dragom i trećem ćinu и svetu smo pozorišta koji je svet svoje stvarnosti i tako, razume se, и toj igri stvarnost svoje pozorišne zavere. Stvarnost pozorišta su igra i njena sredstva: nalazimo se usred osnovnog tesnaca savemenog i večnog umetničkog problema : kako prikazati, ostvariti tu pozorisnu igru. Drugi ein je pre svega borba dve mogućnosti i naćela: doći do istine sa svojom (glumćevom) čulno telesnom, ritualnom senzibilnošču ili razrešenjem, dešifriranjem vasionskih zakonitosti, dakle, s transcendencjom sebe и svet iii doći do sveta probom da bi sebe podredio njegovoj transcendenci ; jasno, kod prvoga kao i kod drugoga nije vazan gledalac. Prikaizvanje dogadaja zavere dolazi na » scenu « u trećoj varijanti. Borba je teatarski krvava i mrtvih ima, ali tu nema prave smrti, te zato smo и pozorištu i и igri. Ipak viada тик, te ostvarenje i traženje samoga sebe gorko je uzbudljiv prizor sa decom, zarobljenom и sunčanoj užarenoj kocki, do koję glumci ne mogu; iz dećije spontanosti i nevinosti oni su izagnani. U trećem ćinu dolazi do konaćnog pobedničkog slavlja zavere i pozorišnog prikazivanja režisera Ljubiše Ristića i do p rave smrti: reporter se obre na pozornici usred cudesne i jedinstvene teatarske scenske ćarolije и pozorištu. On i mi, kada se predamo umetnosti, dali bi svoju krv da nam je pozorišni duhovi ispiju i tek tim ćinom dajemo svoj zivot da moïe oïiveti s nasim životnim iskustvom, pozorište je ostvarilo svoju istinitost. Tu je onda važan gledalac i pre svega gledalac sa svojom transcendencjom и stvarnost pozorišta i njegovog ostvarenog igranja, on oživljava i opominje stvarni svet teatra kao istinu koja je istina za sebe i sama po sebi: dije se zavesa i pred prdsnjavim, pokrivenim paućinama, sa mrtvačkim bičima, сак i premijerno zauzetim pozorišnim ložama, znatiželjno Ijudsko biče napada prikaze iz predstave, pozorišnog sveta stare, prastare i mistićne, demonske kurentovske i moderno-plastično-sterilne, naucno analitične krvopije, nekakve vasionske furije, one ispijaju krv uz grotesknu pozorišnu operetnu melodiju koju peva lakrdijaška glumica; sve zajedno je lakrdija, pa ipak se predstava odvija okrutno na promaji ledene pozornice, gde se uskovitlalo trunje maski i igranja pozorišta, dok su и pozadini otvorena vrata na cestu gde pored pozorišta teče druga istina, svakidašnja istina nestalnih automobilskih reflektora kroz mrak, ovoga života iz koga su nas pozvali ovde na pozornici ti cudni, verni, okrutno smešni i smesno okrutni demoni, prikaze koje izrastaju iz naše tajanstvene potrebe za pozorištem i njegovom istinom. Režiser Ljubisa Ristić je naroćito u trećem ćinu ispunio pozornicu neobićnim bogatstvom pozoriśnih likova koji su и spektakularnom izvodenju predstave uporedo izrasle и prave simbole ćistog pozorista i postigao je zadnjim prizorom lakrdijaške opere britku, nestašnu, pravu istinitost pozorišta: pravu skladnost igre i njene istine о igranju. Završni antologijski prizor močnom mitskom prostranošću, simboličnom silo vitošću i bogatstvom najmanjeg detalja, te njegovom znaćajnom upletenošću и celini (kada se npr. otvore vrata iza pozornice na cestu, promajom и