Битеф

starodrvenom paučinastom pozorištu, čak metenje čistačice posle predstave za vreme aplauza) ostaće kao triumf režisera, njegovih saradnika (naročito scenografa i kostimografa Miče Tabackog, te majstora rasvete Kris Džonsove), autora Dusana Jovanovića i najzad izuzetno stvaralačkih glumaca. Medu njima najpre treba spomenuti barem dvojicu: Maksa Furijana koji je najfinijom komičnom stilizacijom sačuvao svoju ulogu и strogo pozorišnom polemičnom okviru i elegantnim prelazom izveo je и svet igre, teatralnosti, i reporter Janez Starina koji je ostvario velikom iskrenošću odigranu ulogu od profesionalnog neuzbuđenog posmatrača do zainteresovanoga, čovečno uzbuđenog učesnika и stvaranju oživljavanja igre, pozorišne umetnosti. Igrao je zapravo ceo ansambl celjskog pozorišta i sam tekst je takav da nije dopuštao većih pojedinačnih istupanja, naprotiv, zahtevao je najveću podređenost kolektivnom ostvarenju predstave. Na to je bio usmeren veliki ipotpun efekat, uložen napor glumaca: novinara Stefana Golfa, Cveta Vernika, Jadrake Tomažičeve, Ljerke Belakove, Jane Smidove, Boruta Alujeviča sa nonšalantnom komikom i isto tako Branka Grubarja te decentno satiričan ton prisutne kurirke Mire Mencejeve ; izrazitog groteksnog stila je Miro Podjed oduševio originalnom komikom i njenom svez.inorn lik inspektora, isto tako je, zasługom Jožeta Pristova i Bruna Baranoviča, ispunjen groteskni prizor njihovog dijaloga posebno sa efikasnom nakostrešenošču i jezovitosču ; u prizorima i z » pozorista « osećao se ton očajne histerije srazmerno agresivno, odnosno prestrdśeno, ostvaren u liku Anice Kumrove, isto tako drugi »pozorišni« tonovi sa ulogama Nade Božičeve i Marjance Krošlove te »ideologije« ovoga sveta sa doktorom Stanka Potiska, režiserom Dularjem Boža Šprajca i dramaturgom Janeza Bermeža. Jednom reči velika kolektivna tvorevina koja kao celovita zvuči odjekuje. (Veno Täufer) mrivo rođene, ili muutificirane pozorišne priredbe slovenskih pozornica zadnjih sedam suvoparnih godina, tam nadimak nikako neč e uzeti kao podesnu frazu, nego će ga razumeti

и svom pravom značenju. Živa predstava и Celju, znači, dakle, da je to plod pravog pera, velikog i uskladenog, krajnje odvažnog i svestrano napornog dramskog i riskantnog izvodenja na pozornici, svesnog saradivanja svih onih koji su nastupali. Znači, da su svi saradnici znali iii harem slutili šta hoce. A sve to, najzad, znaci da pravo pozońsno snovanje па slovenackom tlu uprkos svemu nije zamrlo, negó da je, uz potporu i podsticaj iz širega i tome srazmerno oslobodenog jugos! venskog kulturnog pro st ora, koga ovoga puta predstavljaju Ljubiša Ristič i scenograf te kostimograf Mića Tabački, buknulo opet и javnost, prvom zgodnom prilikom. Celje je mali grad, bez visokih ambicija i obečanja. I Celjsko pozorište je mala pozorišna kuča, bez velikîh materijalnih mogučnosti i sa brojno malim ansamblom. Pa ipak su, to malo mesto i njegovo malo pozorište, dali predstavu koju zacelo danos ne mogu dati ni Ljubljana ni Maribor. A ne zato što nemaju Ijudi ni materijalnih uslova tog imaju toliko u uporedenju sa Celjem da se s njima u nekim pozoriśtima upravo nepotrebno razmeću, negó zato što nemaju za nju posebne urnetnicke i moralne moći. Ko ne veruje, пека dođe и Celje da pogleda délo Jovanovića, Ristića i Tabačkoga. Možda aplauz na kraju predstave neće biti tako dug i tako savestan као što je Ыо na premijeri, ta na to treba računati da se na premijeri sabrao skoro sav pozorišni svet, Ali u koliko će ga biti, neče biti formulan negó istinski,jer je polemična formalno idejna priroda toga déla takva da se као o svakoj, zaista i postem sastavljenoj sívari treba odlučiti iskreno. Mazda nevernom Tomi koji nije video uspešno izvedenu premijeru, daje se na znanje i razmišljanje, uz napomenu : gledaoci nisu aplauzom potvrdili samo glumce, negó ujedno i sami sebe. Pokazali su očito olakšanje nad копает ipak pobedenim formalizmom koji sam po sebi budavi na daskama pozornice. Da li je isto to i takvo ponas anje znacilo da ce к riza ispovednih i formalnih znacaja i numera koje je ranije zahvatilo centralna pozoriśnu kucu u nosem centralnom drustvenom prostoru, konačno za tren opet prerasti и autentican ispoved upravo delom i sa autorom коте je bila ta konkretna kriza, s konkretnim istaknutim ličnostima koje su nastupale, neposredna fabulativna pobuda? Mazda. Nema sumnje da je пека logika и tome daje Jovanovičev » Tumor и glavi « пакоп dugog ćekanja, premeštanja и programu копает, izrezan, objavljen i prikazan ne toliko као kratkoírajna provokacija i karikatura osetljivih pozorisnih i vanpozorisnih dogadaja, negó као egzistencijska odiseja čoveka coveka razapetoga medu dvema pojavama jedne te kafkijanski neuhvatljive i potajno manipulirane situacije medu laznim íradicionalnim humanizmom i prividno smesta promenjenim avangardizmom, Prvi tabor predstavlja и Jovanovičevoj igri glumac Knez koga su bivše kolege »avangardisti« sa drugim »tradicionalistima« izbacili zajedno iz pozorišta, a sami se onda zatvorili i prionuli večnom i nadpozorisnom eksperimentiranju. Kneza je sa potrebnom gromkom prazninom, lukavim humanistiíkim parolama, pateticnim mučenistvom i prikrivenom spremnošču na svako unosno saradivanje,