Битеф

izvrsno odglumio Maks Furjan. Režiserova zamisao bila je da nas, gledaoce, kao smišljene, hteli-nehteli, uključene u predstavu demonstranata ispred pozorista, povede preko ceste u susednu fiskulturnu dvoranu gde je improvizovana novinska agencija i gde je u svetoj parolskoj srdžbi protestirao protiv novinskog izopačavanja isíine, a odande paskom u ruci natrag u pozorište gde smo postali nevidljivi posmatrači svega šta se u igri dogada među »avangardistima« и opsednutom pozorištu. Ufiskulturnoj dvorani-redakciji, torn obešenjačkom, podrugljivom taktiziranju svih prividnosti i njihovih igri i igrica, prisustvovali smo duhovitom Jovanovičevom kozerstvu i njegovoj sposobnosti za karikiranje detalja. Kao novinari, u tom svetu već unapred о svemu upučeni, briljirali su Branko Grabar i Borat Alujevič, a a epizodnoj ulozi kurirka-kuvarica kave Mija Mencejeva. Dobre karikature ženskog osoblja redakcije bile su Jana Smidova, Ljerka Belakova i Jadranka Tomažičeva. Bilo je doduše nešto naivnosti, nešto nefunkcionalne jednostavnosti, inače odredene istinite atmosferę , po Jovanoviču, zadovoljene. U » redakciji « takođe smo saznali da če biti posiani u opsednuti teatar reporter Križnik ( Janez Starina) i policijski inspektor Levstik (Miro Podjed). Prilikom premeštanja publike iz fiskulturne dvorane и pozorišnu dvoranu, zamisao režisera dozivela je neprijatno proveravanje i tu je delimično zaškripalo. U realnom vremenskom toku predstave osećala se blaga rastegnutost kada smo prisustvovali zagrejavanju, tj. modernom interpretacijskom eksperimentiranju, opsednutih avangardista na pozornici. Ta rastegnutost već se opasno uvećavala kada je režiser pojedinim akterima dozvolio duge načelne monologe i to joś tako da je vecina iskoriščavala samo prazne reči, a ne njihove jasne literarno iskazane vrednosti. Vporedo je, na sreču, s nekim savršeno izradenim umetkom u igri (novinarov intervju sa »dramaturgom« Janezom Bermežem, sa glumcem Brankom Grubarjem, probanje magnetofonu, razgovor čistača kraj železnog síuba itd.) izmicalo eksperimentalno buđenje ekstatične atmosferę medu » avangardistima. S veéim i osposobljenijim ansamblom bilo bi to poznato ritualno uvezbavanje, koję bi u toj igri о glumcima i pozorištu delovalo kao filozofska parabola i životni detalji, skoro bolje i übedljivije izradeno. Zajednickom zas'ugom, svesne volje svih onih koji su nastupali i naporom svih snaga, ipak se postiglo da se postepeno dokaże vrednost, centralna ispoved delà: pozornica je laž, život je pozornica. Medu predstavnicima raznih teorijskih gledanja na rešenje iz egzistencijalnog tesnaca, и коте se u opsednutom teatru, tj. u svetu, našao av angar dni ansambl, tj. čovečanstvo, formirala se jedva primetno glavna uloga. Njen nosilac, prava kafkijanska zrtva, postajao je niko drugi negó no vinar ski reporter. On je kraj policajca ■ — żałosno smesnom orudu, primesom cinizma, jedini koji uzima sve zastrašljive pozorišne igrę i igrice, zaista sve übedljivije i koji konačno propadne kao Kafkin Jozef К. u zveketanju kurenata i podmuklih ujedina triju sojenica sa izgledom lésina iz dvorane za sekciranje. U tom zaključnom preokretu igrę na pozornici i igrę života

и neizbežnu smrt za vreme celjskog izvođenja Jovanovičevog » Turnara и glavi« pokazało se šta znači funkcionalna scena, rasveta ( Kris Džonson) i muzika za najavljivanje predstave. Sve do tuda pusta pozornica samo jednim neprimetnim » mađioničarskim « potezom promenila se и raskošni pozorišni auditoríj, koji je napunjen s realnim i metafizičkim manipulantima, pompezno zuño u nas, koji smo ząjedno sa operetnim prizorom na pozornici sudelovali u neizbežnoj operi, opereti, igri života. Kada se izgubi praznina čuje se patetična, lažna melodija usred iznenadne oluje, sneźne vejavice, zaleđenosti i grmljavine nesnosnih akorda: odigrava se propast glavnog junaka. Uhvatila nas je jeża i uprkos navedenim primedbama na racun postavljanja igrę na pozornici i još nedorečenih na račun snažnog parabolicnog, jedva primetno individualiziranog teksta, pripisaće se Jovanoviču, Rističu i Tabačkom zajednički uspeh. Osim navedenih u toj do kraja napetoj i iscrpljujućoj predstavi jednako vredno su nastupali još: Štefan Volf, Cveto Vernik, Bogomir Veras, Nada Božičeva, Anica Kumrova, Marjanca Krošlova, Stańko Potisk, Božo Sprajc, Jožo Pristov i Bruno Baranovič. (Jože Snoj, »Delo«, 13. januar 1976) ®pozorište Tako smo gledali и Celju dramu Sa igrom veceras neče biti pozoriïtem (vrata zatvorena rezom, prozori zamračeni, mrka pozorišna tama), pozornicu je zaposela rulja ludih i nadutih »avangar dista, izbacila stare zaslužne pozorišne umetnike, otkazala predstavu i sa svojim nekakvim, »eksperimentima« zabarikadirala se и zgradi. Nikoga nisu pustili, još su i decu imali lakrdijaši sa sobom i sada vežbaju noć i dan. Dok tako stojimo, odnekud dođe Maks Furjan. Pušku nosi i strašno proklinje »manijake« и pozorištu: da su ga isterali huligani iz pozorišnog brama gde je požrtvovano služio Taliji i narodu dvadeset i pet godina, za putni trošak dali mu kamen и glavu ... Razjaren odvede nas zatim dalje, preko ceste, u usku fiskulturnu dvoranu Kajuhovoga doma. U nozine će dati bestidne uzurpatore, nęka dobiju zasluzenu kaznu. Zaista je u fiskulturnoj dvorani redakcija lokalnih nedeljnih novina. To su, dakako, opet » samo « kornedij aši koji tako bueno, hlasfemično glume novinare, tełefoniraju, fraziraju, šegače se uzduž i popreko. Predstava je, dakle, ovdel Zbrka u pozorištu je takode vlastima preko glare. Obesni švašljivci postali su » ozbiljan politick i problem «. Svi kažu;