Битеф

samo još radi pozoriüta treba sazvati skupštinu, tuđina diže glavu . . . Ipak vlast ima, kao i uvek, sreču i posebnu moć: spor azúmela se sa umetničkim ekstremistima i dozvolila pristup и zabarikadirano pozoriste dvojici laika: organu za unutrašnje poslove (и civilu) i izvestiocu dnevnih novina. Videče na licu mesta kakve če mere preduzeti. Tako se tiskamo u gomili za policajcem i novinarom te svrgnutim prvakom, koji se sa gromkim patosom, puškom i zavezanom glavom vraća u pozorište, ipak »tajno«, na zadnja vrata . . . Predstava tako poćinje po drugi put i neprestano se seli izmedu rampe i galerije. Dogadaju se misterio zne stvari: strašni glasovi dolaze i z tame, zaslepljujuća svetla, Furij anova puška риса, zabarikadirani glumci predaju se ritualnoj fiskulturi; mistika i divlje ludačenje, jednam reči. Ovde su nekakav dramatung i režiser očito zavađeni među sobom, jer hoće da imaju svaki svoje pozorište sa istim lakrdijašima. Ovde je doktor, psihijaíar koji ih zafrkava sve redom nekakvim hipnotizerskim eksperimentima. Tu je uopste sve tako da nikada taćno ne znamo gde je granica pozorišta i glume : ne znamo sta je и pozorištu pred пата » zbilja « i šta je samo »teatar«. Da li je doktor zaista doktor iii je to samo njegova uloga и predsíavi ; da li režiser sam režira ili njega »režiraju«; da li je uvek prestrašeni policajac-uopšte policajac, da ga neće ta šarena spektakularna zbrka, njega, cvrstoga, » rodoljubnoga « .... povući u svoje nerazrešeno klapce; i novinar da li se on sam neprestano ne menja iz posmatrača i izvestioca u osrednjeg junaka i aktera te divlje i misteriozne lude predstave ...? Ne znamo, tlo pod пата stalno izmiče, sve je istinito i isíovremeno opet ništa nije verovatno; bruka raste, teat ar ski efekti se množe i gomilaju retkom fantazijom. Zatim se osvestimo : sve je pozoriśte i ništa nije istina; znamo: sve je istina, ništa nije pozorište. Żurnalista odigrao ga je sabrano i isíovremeno nonsalantno Janez Starina su opsele sve mračne sile : posto je ciničan, prkosio je njihovoj podmuklosti, postao je, dakako, njihova žrtva: sve je teatar, takoder novinarova cinična rezervisanost prema poslu и pozorištu je sve istina i ništa nije nemoguée. Mracnc sile če ga zgnječiti, Janeza Starinu, pod sobom konačno. I zatim se dogada zadnje, najlepše svirepo délo: pred ñama izraste na pozornici kao da smo se začarali lik и ogledalu auditorija, loze, gledalaca . . . I začuje se glasna melodija iz » Toske«, dolazi raskošna primadona. Zatim pada sneg, sitno i gusto, podiže se vetar i divlje uskovitla sneg, pozlaćeni teatar na pozornici se sruši, oluja je sve jaca i hladnija; otvaraju se vrata na cesta .... Sve nestane, sav teatar: pozornica se ogoliła kao da je napuštena od » istîne « i ljudi. Iz tame dolazi plašljiva čistačica i počinje da cisti sneg koji jos stalno pada, pada .... Ništa nije istina, sve je pozoriste, »gluma«, lepa laž . . . i obratno: sve je veé istina, nikuda nije moguće pobeéi. . . Bio je, dakle, silan spektakl, u Celju, glasan i kontrastan i pun efekata: istini na volju nije uvek ujednačen, a isto tako bez sluha za dublju, nazovimo temeljnu problematiku odnosa izmedu sukobljenih aktera, za analiza . ... Pa ipak je to bio spektakl, u korne su uspeli neki neočekivani, sjajni i ujedno čisti pozorisni glumacki efekti. (Andrej Inkret, itd, 13. 1 1976)

prekoračivanje Uostalom, pozorište nije ni život koji ono /ł T* T Л interpretira, kao što ni točak nije noga. я Щ; Apoliner : Tiresijine dojke. Predstave neće biti! Predstave ne bo. Cudne su okolnosti, neobične način sve povezano sa svim, morali bismo da bar naslutimo, ako ne baš da otkrijemo tajanstveni međuodnos polucije, tumora, eksterminatora i pozo vista. I pobune. Scenski dijalog » izmišljenog « novinara Kriznika, koji je bio očevidac žestoke pobune и pozoriŠtu, reditelj Ljubiša Ristić pretvara и mod svoje predstave : zgrada Srpskog narodnog pozorišta и Nov om Sadu je zatv arena, ulazna vrai a su zako vana sa dve ukrštene daske, pred kamerama i radoznalcima Knez, izbačeni stari glumac hoće silom и svoj bram. Nepripremljeni gledaoci se ćude, oni koji su več bili zaćudeni, posmatraju ih sa laganim podsmešljivim osmehom. Križnik je video kako masa jurisa granitnim kockama na zamandaljeni teatar, na avangardiste i pobunjenike. Cuo je kako je neko übacio parolu »vatrom na pacove«, video je buktinje i cilj zapaliti pozorište, uklonio se, očigledno, vatrogasnim šmrkovima, udarcima policije i ambulatnim kolima. Ristić se и svojoj probi zadovoljio neodredenom guzvorn i bacanjem parola sa terase: PROGLAS Predstava je gnusna laž l Pozorište je и strašovitoj krizi ! Vazduh je zagaden ! Hitno treba sanirati krizu, koja je posledica katastrofalne otupelosti, slahumne anegdotičnosti i malogradanskog mentaliteta. Pozorište je okostalo, rahitično, utapa se и gnjilo potrosništvo, guši se и zagađenom vazduhu ! Treba naći novi put! Zabarikadirali smo se, da nas jalovi protivnici ne spreče и ovom spasonosnom traženju! Prekinuli smo svaki kontakt sa spoljnim svetom. Pod naš krov pozvali smo samo najbliže rođake i našu decu. Deca ne smeju biti žrtvovana! Našu žrtvu polažemo na ollar prave, angažovane,