Битеф

bolestî. Reč je grčkog porekla. PozoriŠte se umori, ostari, otupi. Uhvati ga duhovni i telesni raspad. Pozorište je igra s Ijudima, vremenom, energijom, materijalom. Kratak spoj, razumete?«, obrazlaže Palčič novinaru poreklo postojeće situacije. Doktor objašnjava mantra kao posebnu vrstu joge koja se zasniva na efektu reči ili zvuku . .. Bular se boji da će Palcie matematikom razoriti čak i mantra ., . Palčič, medutim, drži da je njegova misija iscelivacka. »Lečimo, pre svega, glumca, koji je koren, stablo i hlorofil pozorista «. Podrazumeva se naravno da je i zagađivanje vazduha pozorišni problem. Kako odmiču cinovi, tumora zagađenja zraka je sve vise. Doktor tumači kako za potrebe reditelja i dramaturga hipnozom dovodi Ijude a »odre de na psihofizioloíka mozemo reći i: bolesna stanja ...« Rec je o oseéanjima opsednutosti, rastrojenosti, raspadanja. AH i bolest pod hipnozom je iluzija ! Olbi. Polanski. »Kad vam kažem sve je samo fikcija. I Idino dete je fikcija«, uverava Doktor iako pisać a didaskaliji tvrdi da je Ida doista u dragom stanja. Zašto ih, sugestijom, sviju ne zarazi kugom? Veza glumišta i bolesti, dakako, nije nova i neotkrivena. Odavno su je zapazali kao íto su proncljivo, videli i istorije bolesti na Heima sa płatna starih majstora. Teatar, cette maladie européenne, taj neizbežni dvojnik stvarnosti, nije U ukorenjen upravo и pocepanost zbilje ne nalazi li upravo svoju jedinu mogućnost postojanja и toj shizofreniji realnosti koju svojim postojanjem utvrduje? »Najvažnije je shvatiti da je pozorišna igra, kao i kuga, ludilo i da se preño si na druge«, poznati je stav iz Artoa. AH ovaj tumor nije artoovska kuga kriza na cijem kraju je smrt ili iscelenje, kriza koja prosvetljava, »pokreée uspavane slike«, obasjava svetlošću onog cudnog sunca и kojo »živ čovek polako postaje veličanstveno i prenapregnuto biće«. Ovaj tumor što se širi epidemija je koja doduse remetí mir £ula, »oslobađa prigušeno nesvesno«, ali ova vrsta rasula čini pobunu nemoguéom. Teaíralizacija kao karcinom. To je ono otrovno crnilo, ona tama koja prekriva svest obeshrabrujuéi je, ona zaraza koja proždire zdravo tkivo bez naknade. »U torn razvijenom stadijumu tumor gotovo redovno atice na opšte stanje organizmu, uzrokuje presušivanje snage, gubljenje apetita, sekundarnu anemiju, mrsavljenje i sliéno i daje potpunu sliku kaheksije .« To rdavo stanje zdravlja, oronulost kao posledica teških hroničnih opštih bolesti razlog je depresije, ali i uzrok nemoguénosti poimanja. Ili je, pak, i to tek još jedan od privida koji plastično senče ovu predstavu? Jer, ako se, slobodnije saradujući, pozorišna igra prati kao istorija bolesti doéi ce se do neočekivanih zaključaka. Pozorište može da još jednam posiane mesto označeno i zato da » kolektivno isprazni čireve «; ono je spremno da pruji »magijsku naknadu za dogme u koję vise ne verujemo«. Budimo uspavano predznanje, lutamo izmedu pozorista i njegovog dvojnika, päa »pozorište prisvaja pokrete i dovodi ih do krajnjih granica: kao i kuga, ono stvara vezu između postojećeg i nepostoječeg, između virtuelnosti mogučnog i onog što postoji и materijalizvanoj prirodi. Ono iznalazi pojam figura i simbola-tipova, koji deluju kao udarci tišine, kao übodi orgulja, zastoji krvi, vapaji životnih sokova, kao

go nice bujice slika и našim nagło probu denim g lav ama; ono oživljava snage sukoba koji su и пата i daje tim snagama imena koja mi slavimo kao simbole: i pred našim se očima, evo, odvija barba simbola koji su se bacili jedni na druge i bespoštedno se gaze: jer pozorište maze da postoji jedino и trenutku kad stvarno otpočinje nemoguće i kad poezija koja se odvija na sceni brani i podgreva ostvarene simbole .« Očekujemo da se prekorači cria dozvoljenog. Valja se baviti opasnim stvarima: spiritualna energija koja bi se istisnula iz »duhovne slike« bolesti. »Svi smo mi како bih rekao samo misao premazana s ove strane reflektora « (Norman Simpson). Ova beleška nije slučajno puna citata. Magični prazni prostor scene, ispunjen priviđenjima i specifičnom tezinom nepostojećih stvari. Pirandelovska »pro str ana i tajanstvena mat erija čuda«. Ludosti glave. »Mi zajednički moramo da stvorimo iskustvo«. Kaśirana deca. Deca и svetlosti коске. Knez риса iz puške übijajući glumce. Puška još jednam рикпе, Još jedan glumac pada mrtav. Krijnik: S kim se družite? Glumac: s mrtvima. Opet daju »vremenu vremena«. Još jedna zanimljiva indikacija: »Siede erupcije mrtvačke ljubavi. Ljubav medu mrtvima je nešto posebno. Samo možemo da slutimo kako se ona ispoljava. I ipak mora da se iskaje. Jer ipak je и pitanju predstava«. Predstava će tek doći! Obečava Knez. I onda će novinar da igra tumor и glavi nekakvog mrtvaca. Ništa stilizovano. Jedna zamena uloga. I qui pro quo leseva. Propusten kroz cediljku predstave, kad je več gledalac izgubio svaku proporciju onoga kroz sta prolazi, pojavljuje se onaj čarobni kraj коте je chava predstava i nesvesno tejila. Kraj koji svojom snagom i poeùjom osvetljava sve Sto je bilo mutuo i neprivlačno ispred njega. Čovek pomišlja како će Jovanović i Ristić doneti joś mnogo » zabune « i radosti nosem pozorištu. »Pagadas li како ću ja da prekoračim crtu?« Pozornica je ispunjena gledalistem kao zrcalo odrazom: lažna pozlaía pseudobaroknih loža, пека cudna bića iz skladišta utvara posmatraju isti avetinjski ljubavni par dok klizi po daskama koje znače vise i monje od života, svetlost udara и oči, odjekuju glasovi iz » Toske «. Zatim pada lažni sneg. Čisti se i raspada pozornica. Promaja i mećava sve odnose. U Celjskom pozorištu, govore, prizor je bio još neverovatniji: gledalište se ogledalo, zatim se otvorio zadnji pozorišni zid, pa se kroz pozornicu i sve Sto je na njoj videla jos i istinska ulica, pravi Ijudi i automobili и prolasku, kroz lajne pahuljice pravi sneg. Predstava se zavrsava jednom od najlepših slika koje je pozorište napravilo o sebi. Da je jedini, to bi bio dovoljan razlog predstave i povod da se probija kroz nju. Veje sa lažnim snegom istinska scenska poezija и kojoj su mnogobrojna tumačenja života i pozorišta, bez suvih konceptu i prigodnih objašnjenja: »mistični amalgam« pozornice stvarnost i iluzija, »stvarna stvarnost«, iluzija stvarnosti, iluzija iluzije ... Sve se prójima i raspada и vetrometini. Posmatrač i posmatrani se bezbroj puta ogledaju и ukrštenim zenicama kao и beskrajnom broju ogle dala: slika se umnogostrućuje u samoj sebi, и bezbroj svojih