Битеф

W (Kauzlcirić, Koloman, Marinović, Mileusnič, MS' fWMilunovié, Mišić, Nešić, Radojčić, Rajčević, MV' MM Tepavac, Vidič, Vulanović, Vučinič-Turinski) Konstatacija da je и dinamia vizuelnih f • f istraživanja XX т\ I ’/* fi Г} / 1 tîTl ’/ veka ’ skul P tum uvek Ms M MM \s Ms MM# V MM »zaostajala« predstavlja opšte • M M* M mesto i para-oblikuz:r J ‘ moderne umetnosti. Drugim rečima, sa stanoviíta aksiologije moderne umetnosti, izražene kroz trku njenih »avangardi« za »novim«, skulptura je » inferiorni« medij, jer osim u retkim slucajevima, nije učestvovao u otkriéu » novog«, mukotrpno i a posteriori usvajajuéi sugestije drugih vizuelnih medija. No, u kontekstu označenog opšteg

ka pra-obliku i para-obliku

mesta, nismo primetili ozbiljnije pokušaje spoznaje dubljih razloga tog »zaostajanja«, a što je nenadoknadiv propust, jer Ы osvetljavanje tih razloga, posredno, te blagovremeno, osvetlilo i osnovni smisao moderne umetnosti (koji se tek dañas otkriva и širim razmerarna saznanja), коте se opirao ili opire suštinski karakter skulptorskog medija. U dve reči receno, mislimo da osnovni razlog tog » zaostajanja « počiva u neprikladnosti samog skulptorskog medija za manifestaciju onih sadrzaja, u znaku raspada, subverzije i razaranja, koję je prenosila iii prenosi moderna umetnost. Naime, od dadaizma, preko nadrealizma, sve do enformela i telesne umetnosti, osnovna tenzija moderne umetnosti je bila u znaku razaranja oblika, značenja te vrednosti, u znaku prevazMaïenja realnog sveta i zivota, ali ka sub-realnorn i sub-humanom prostoru, dakle ispod razine svesti, razuma i konaóno, kao u telesnoj umetnosti, ispod razine fizičkog integriteta čoveka, gde se pristupilo komadanju poslednjeg, fizjološkog realiteta čoveka, od