Битеф

naSoj kulturi, več i kao moguču mapu onog što nazivamo » stvarnošču «. Reperi prostora te straniasti se pruzaju od mikrorealizma jednog Tomiča, čije slike omoguéuju kontemplaciji perspektivu sagledanja magičnih svojstava reálnosti, kao i suprotnu perspektivu tautološkog ukidanja iste reálnosti; preko aspekt a »novinářské« fiksacije » poetike « svakodnevice и delima Đorđeviča, MijuSkoviča i Sikimića; sve do Vladimíra Jovanovića, kóji veštačku reálnost mode i idolatrije kořisti, paradoksalna, kao sredstvo glorifikacije individuálnosti svog ega ili ega svojih prijatelja. Između tíh repera, Milan Blanura » hladnim pogledorn« postile i distaimi и odnosu na samu umetnost, proglašujući je prostorám alìjenacije modernog čoveka. Na sainoj granici između onog Sto se smatra stvarnošču, dakle senz ; bilnim svetom, ì onog Sto se smatra inteligibilnim svetom, svetom ideja, deluju slikari poput Cvetkoviéa, Damjanovskog i Mojovića. Cvetković lavi и čvrste mreže definicija ono Sto je po definicijì neuhvatljivo i amorfno ; Damjanovski priblizava našem pogledu nedostižné prostore praistorije a Mojović ispituje realacije između predmeta i raprezentacije, raprezentacije i misii, misii i řeči, izraza. Miletič i Milan Jovanovič su vrsni predstavnici vestine čije je ime » tromp l’oeil«, koristeči moč preciznosti raprezentacije da Ы fiksirali ne toliko vidljivi izgled straniasti, več njen »duh«, odnosno » atmosféru « koja je okružuje. Lalicki, Nastič i Retrovie kořistě dělově banalne reálnosti kao trojańska konje přenosenja trajnih terna čoveka, konsakrirajuči, cesto ironično, kao věčno, ono Sto je po definiciji prolazno. Sirenje dimenzija straniasti, Gligorijevič potvrduje slikajuči, brizljivo, zenice čoveka, и kojima se ogledaju galaktični prostori pitanja: kuda da se danas upiiti » povratak bludnog sina«? noví noví klasicizam (Andrejevič, Ivanjicki, Jode, Lamut, Markovič, Matic, Nakičenovič, Spasič, Vujačič-Mirski) Kao Sto je svojevremeno pojara istorijskih avangardi izazivala skandal, suprotstavljajuči se akademijama i tradicijama, afirmišuči da je automobil lepši od Nike Samotračke, ili blasfemično docrtavajuči brkové Mona Lizi - tako danas, и situacijì domìnacije akademija istorijskih avangardi i tradieije » novog«, izaziva ne manji skandal pojara umetnika kóji panovo ističu Niku kao uzor lepóte, i koji ne manje blasfemično brisa brkové sa licci Mona Lize. То su umetnici koje srno več početkom ove decenije, na izložbi »Obnova slike « (u Galeriji Kulturnog centra Beograda), definisali и uslovnim terminirna »novog novog klasicizma« i »novog romantizma«. U pitanju je jedna od najparadoksalnijih pojava и umetnosti vremena post-av angar de : najmlada generacija slikara, umesto da siedi sugestije novih avangardi sedme decenije (od pop-art-a, do konceptualne i post-ohjektne umetnosti), pravi пеки vrstu salto mortale, ostajuéi živa, i ozivijavajuéi one sadržaje umetnosti koji su bili razoreni и trijumfu moderne umetnosti, dakle nastavljajuéi tradieiju »lepe umetnosti« tamo gde je ona bila prekinuta pojavom istorijskih

avangardi, ali najčešče sačuvavši iskustva istoríje modeme umetnosti. Termin » romaníizam « odgov ar a prevashodno psihološkom profilu generacije, odnosno rebelskom duhu nemìrenja sa dogmimíi i tabulino novih, prémii » avangardnih « akademija i tradicija. Uformalnom pogledu, slikarstvo iste generacje je najčešče na Hniji konstante » klasicne « umetnosti. O tuda je danas več masovna pojara da studenti evropskih akademija napuštuju svoje » avangardne « profesore i odlaze и muzeje gde se uče na primerima к lasi čni h majstora. Bilo bí lako svestati tu pojavii u fenomen puke reakcije na krizu modeme umetnosti i novih avangardi hada nam istorijsko iskustvo ne bi pružalo niz primera velíkih i novih poduhvata umetnosti, kóji su skoro po pravi lu nicali iz revandikacija vrednosti kultuře dalekih prošlosíi. Otuda se može slobodno řeči da je horizont te generacije umetnika potpuno otvoren. Kao sto uči Lévi-Strauss, istorija nije pravolinijsko napredovanje, več je puna preloma i skandalu, a mogućnosti čoveka neće čekati da ga iznenade. novi ekspvesionizam: racchi i Ij. petrovič (Vacchi i Lj. Petrovič) U cesto promenljivoj mapi ideološkog i političkog angažmana umetnika evropské levice, slikarstvo Sergio Vacchìa predstavlja jednu od najuočljivijih i najstabilnijih referenci. Njegov robusni glas, řekli bi uri ik revolta, nadjačava huku talasa prolaznosti, kóji za sobom povlace и dubině ne-aktuelnosti sve ono što je samo puka aktuálnost i oportunost. Taj kvalitet Vacchieve umetnosti počiva i na vrednosti njegovog personalnog, žestokog izražavauja, čiji su stilemi i ikonike nesvodivi ua okvire onog tunara hez dna, kóji se zove »poírošačka civilizacija « i kóji proždire sopstvene negacije. Potom, njegova pobunjena vizija sveta prevazilazi uske i promenljive okvire kontestacije, te bi se mogio reci da je tu kontestacija ne cilj, več povod, sredstvo evokacije trajnih sadržaja faustovskog čoveka, iziskujuči trojná mobilizaciju našit misii i snová. Ako je tačno opažanje Alberta Moravie da Vacchi iracionálno izražava iracionálno (za razliku od nadrealista, kóji iracionálno izražavaju lucidno racionálno), onda bi se isto opažanje mogio pro du žiti и konstataciju da taj spoj » negativnog « stvara » pozitivno « sredstvo razumevanja sveta rnitova i tablada, tablada i tiranija, tìranija i revolucija, revolucija i njihovih izdaja. Nakon raznovrsnih putovanja prostorima umetnosti, Ljiljana Petrovič j ; našla a Vacchievom dein uporište-pOlazište, koje upućuje na evokaciju sopstvenih sadržaja sna i jave. Tim povodom, upiiíno je navěsti opažanje politicava Davide Lajoloa, kóji je komunizmu prišao iz posve suprotnih dimenzija, te zato dohro poznaje di menzij e života, distanci i kontr adikcija; on kaze da je slikarstvo Lj. Petrovič, » Vacchi godinama, neprekidno prožimao svojim bljescima invencije i misii, svojim ciklnsima kroz suočavanja čoveka i sveta, и svim involiicijama i kontradlkcijama. . . Ali Lj. Petrovič ima svoju stvořenu Ijudsku i umetničku personalnost, te zato njen slikarski put ujidinjuje za ( Vacchiev) patnički i grčeviti ritam, svoj dah mladog života«.