Битеф

kartografa’ Svět sagte dava i übeležava и njegovoj dezintegraciji. Svet-Pustinja. Istorija-Pustinja. Kako stivatiti svođenje grafičkog prikaza istorije Korinta na heli kvadrat, na pusto potje, na itkidanje njegovih vremenskih i prostornih dimenzi ja? Kako stivatiti nestanak astralnih světová, zvezdanih světlosti, prestanak muzike sfera? Kako stivatiti zaborav Magelanova putovanja, Borodinske bitke? Da li je и pitanju mitsko regressus ad uterum ili neko moderno eshatološko osečanje ili pobijanje zakona ireverzibilnosti? Da li černo to saznati onda kada Mapa dobije konačnije oblike ili ce, što je najverovatnije, to ostati tajna čudesnoga?« 5 grupa deset plus: crnčević, kauzlarić, milunović, nešić, tepavac, vidić , vučinić-turinski, vulanović Jedna od karakteristika umetnosti ósme decenije je i sirok, te raznovrsni proces samoosveščivanja umetnika, koji pristupaju kritičkom ispitivanju položaja i funkcije umetnosti и društvu. U kapitalističkim zemljama, taj proces osvetljava merkantilne i ideološke determinacije koje umetnost trpi, milom ili silom integrisana и »sistem opresije«. S druge strane, ekonomska kriza asme decenije je izazvala i slom tržišta umetničkih predmeta, uslovljavajući brutalno pogoršavanje i onako lošeg ekonomskog položaja umetnika. Po zaključcima ženevskog kongresu posvećenog ekonomskom položaju umetnika и svetu, a koji je nedávno organizovao UNESCO, umetnìci su najlošije płaceni prol eteri, te se sa proc esima pogoršanja materijalnih usio va života i rada, njiliov broj stalno smanjuje. U našem društvu, premada su odsutne pomenute merkantilno-ideološke determinacije umetnosti, moguče je uočiti analogue pojare samoosveščivanja umetnika, te kritičkog preispitivanja položaja umetnosti и društvu. Medu tim pojavarna, posehno se ističe primer grupě skulptora »Deset plus«, jer izoštrenost njihovih starava počiva i na vrednosti stvaralačke argumentacije. Grubo řečeno, kritika grupě » Deset plus« se odnosi na idealni i praktični položaj umetnosti и našem društvu. S jedne strane, grupa ukazuje na nedostatak organskih i relativnih manifestacija potrebe društvu za umetnošču, što implicira к ¡tiku institucija i pojedinaca, čija je i profesionalita dužnost da te potrebe bude, podržavaju i razvijaju. S druge strane, grupa ukazuje na nedostatke materijalnog položaja umetnika, koji je dalek od stvarnih, optimalnih mogučnosti, usled parazitske vitalnosti ostataka hirokratije, koja guta lavovski deo drustvenih sredstava za razvoj umetnosti, izigravajuči pośrednika izmedu stvaralaštva i korisnika, dok и stvarnosti onemogučava takvu razmenu. O tuda je delovanje grupě »Deset plus « izuzetno značajna pojava и našoj kulíuri, jer pokreče na razmiš/janje, preispitivanje i poholjšavanje, te usavršavanje postoječih pozitivnih odnosa umetnosti i društva. Kriticko delovanje grupě »Deset plus « se manifestuje и prevashodno odbranbenim terminima, počavši od same činjenice udruživanja umetnika različitih estetskih ili stilskih profila, dukle и cilju samozaštite od psihološke i praktične usamljenosti. Na poslednjoj izložbi grupě »Deset plus « ( и galeriji KNU), ta kritika je poprimila karakter »tibe«

demonstracje kroz izlaganje ne dela, več procesa stvaranja i projekata, cime se htelo ukazati na nedostatak mogučnosti ( ili svrhe) za realizaciju dela. Neki umetnici kao, Milija Nešič, usvojili su » konceptualni « náčin izražavanja, ne и smislu usvajanja starava » konceptualne « umetnosti, več zbog praktične nužde, odnosno maíerijalne nemogučnosti da svoje koncepte realizuju kao objekte, odnosno skulptuře. Veoma je simptomatično da je zvanična kritika (Pavle Vasič, Đorde Kadijevič i Zoran Markus), dočekala istu izložbu sa nečuvenom nabusitošču, cinično ignorišuči njenu paruku, cime je samo dokazala osnovanost sfavava grupě »Deset plus«, odnosno svoju losu savest. „to je ono pravo “ od mikrorealizma do hip er realizmu (Blanuša, Cvetkovič, Damjanovski, Dordevič, Gligorijevič, M. Jovanovič, V. Jovanovič, Lalicki, Mijuškovič, Miletič, Mojovič, Nastič, Pajevič, Petrovič, Sikimič, Tomič) Ako je jedno od osnovnih obeležja avangarde traganje za nepožnutím, dakle nestvarnim, onda je и vremenu post-avangarde posve logicità pojara da razočarenju tragalaca usleđuje obračanje onom što se smatra poznatim, dakle vidljivoj i opipljivoj straniasti. Giuda и vremenu post-avangarde, jedna konstanta evropské umetnosti, koju usiamo možemo označiti и terminìma » realizmu « poprima izuzetmi vitalnost, šireči svoje kvantitativné i kvalitativně d’menzije. To širenje se opaža i na planu sadrzaja, и znaku pluralističkih i heterogenih svedočenja o stvarnosti, što je и neposrednoj vezi sa fenomenom ekspanzije jedne planetarne, pluralistické kulturę, koją omogućava к o eg zistenciju različitih pogleda na svět, dakle različitih světová. Ta koegzistencija » paralelnih « světová može biti i posledica iščezavanja agonskih energija, dakle posledica nemoci partikularnih pogleda na svět da se nametnu ostalim, ali takode moje biti i izraz sazrevanja, dakle mudrosti čoveka ovog doba. U srakom slučaju, jedno je nesumnjivo ; nikada svět nije bio и toj meri polivalenían, pluri centric an i heterogen kao danas, te shodno tome, on nikada nije bio bogatiji po virtuelnìm ili aktuelnirn perspektiv ama, koje se otvaraju ka horizontima, čije je zajedničko ime: budučnost. Slikari nove vitalnosti konstante » realizmu « úpravo dokazuju svojiin delima da se ta polivalentnost i heterogenost savremenog sveta manifestuje i na planu najšire osnově čoveka, odnosno na planu opšte saglasnosti и pogledu vizuelnog izgleda maíerijalne stvarnosti. Přibližná celovita slika te stvarnosti se može stvoriti samo kroz mozaičko oktipljanje partikularnih, indivi dualnih svedočenja o njenim svojstvima. Može se reci da stvaralašívo protagonista savremenog » realizmu « dokazuje úpravo neosnovanost upotrebe tog naziva danas, usled postojanja mnoštva različitih reálnosti, koje se ne mogu shvatiti kao različiti aspekti jedinstva, jer su isti aspekti cesto nepovezani i suprotstavljeni. To su slikari-svedoci doba и коте čovek živi bez svog centra, и коте slika sveta liči na sliku eksplozije. Skup slikara okupljewh na ovoj izložbi třeba shvatiti ne samo kao izbor najvrednijeg stvaralaštva obnově realizmu и