Битеф

iznenada nikła u mojim misiima. Javila mi se u trenutku kada sam došao do saznanja da se život u umetnosti ne može izraziti bez prisustva samog života, oslanjajuči se jedino na pojmové Smrti, Prizora, Nepostojanja, i to bez ikakve Poruke. U тот teatru, lutka třeba da bude obrazac kóji ovapločuje i prenosi snažno osečanje Smrti, jedan model prema коте če živi glumae podesiti svoje ponašanje. 9 Sve sto sam rekao o dramskoj umetnosti, odnosi se i na svaku drugu umetnost. Divím se, doduše, Craigovom prezrivom stavu i njegovim strasnim optužbama (utoliko pre sto sam svedok očigledne dekadencije savremenog pozorišta), ali ne mogu, ipak, da prihvatim njegove odluke и odnosu na sudbinu glumca. Suproíno njegovom mišljenju, smatram da trenutak kada se glumac prvi put pojavio před publikom třeba okarakterisati kao revolucionaran i avangardan. Pokušaču tak da stvořím drugu perspektivu istorije, izvrčuči značenje dogadaja. Napušíajuéi kolektivně običaje, religiózně obrede, ceremonije i sličné aktivnosti, neko je doñeo smela odluku da se odvoji od kulturně zajednice. Razlog tome nije bila uobraženost (kao kod Craiga), niti želja da se privuče opšta pažnja. Pre Ы se mogio predpostaviti da je posredi bila neka borbena, buntovnička, jeretička i tragična ličnost, koja je odlučila da se suoči sa svojom sudbinom. Dodajmo joś: »da se suoči sa svojom ulogom« i dobičemo glumca. Ovaj dogadaj, ili boje řečeno ova manifest acija, mórula je izazvati veliku pometnju и duhovima savremenika i povuči za sobom kontr adiktorne stavové. Taj gest je svakako bio protumaČen kao ìzdaja starili tradicija i vere, kao primer neznabožačke oholosti, ateizma, opasne i subverzivne delaínosti, kao skandal, nemoral, pa čak i nepřístojnost. Na glumca su verovatno gledali kao na bednog lakrdijaša, uobraženog tipa, egzibicionistu, razvratnika. Odbačen od društva, stekao je ogorčene protivnike, ali je uspeo da okupi i vatrene pristalice, što mu je donelo i slávu, i osudu. Bilo bi smeíno i převise jednostavno pripisati ovaj Čin pobune narcisizmu, želji za slavom ili tajnoj sklonosti za bacanjem prašine и oči. Nešto mnogo značajnije je morale biti u pitanju, пека sudbonosna рогика. Pokušajmo da zamislimo ovu neobičnu situaeiju: pred anima, kojí su zadržali svoja stara shvatanja, pojavljuje se čovek po svému sličan njima, a ipak (ne znam kojim čudom) bes krajno njima dalek, nepovratno stran, kao smrt, odvojen od njih nevidljivom barijerom i, iznad sv ega, fant astiano nerazumljiv. Kao obasjan zaslepljujučim sjajem munje, pojavljuje se lik čoveka, upadljiv i tragicno smešan. Učinilo im se verovatno da tog čoveka vide prvi put. Ova živa slika čoveka, kóji izlazi iz mraka i nepovratno křeče napřed, bila je potresan znak njegovog novog stanja, sa svim što ovaj pojam za sobom pavlači. U tom tienutku, čovek je svoju sudbinu odmeravao na onoj po sleduj oj i neumitnoj skali, na skali Smrti. Njegova glavna paruka odnosiła se na smrt, što je moralo izazvati metafizički šok kod gledalaca. Lične mogučnosti i umetnost íog čoveka bili su takode vezani za smrt, njegovu

tragičnu i fantastičnu lepotu. Mor amo pr onačí osnovnu intenciju na relaciji gledalac-glumac. Mor amo ust ano viti izvornu snagu suočavanja, kada se čovek (glumac) prvi put pojaría před drugim ljudima (gledaocima), po svému sličan njima i istovremeno dalek, iza one nepremostive baríjere. 10 Bez obzírá na to što bi nas neko mogao osumnjičiti, ili čak optatiti za nepotřebná pedantnost, odbacičemo naše predrasude i skřivem strahovanja, kako bi mogli stvoriti tačniju sliku, izvuéi eventualne zaključke i odrediti koordinátě granice koju černo nazvati »stanje smrti«, jer taj daleki pojam još uvek nije podreden bilo kojoj vrsti konformizma, kao što je inače slučaj sa položajem glumca i umetnosti. Ovaj čudan stav tivih prema mrtvím kóji, ne tako dávno, odnosno dok su bili и životu, nisu morali objašnjavati svoje improvizované představě, svoje zabune i sve drugo što je pratilo njihov Život, niti se и bilo čemu razlikovali od nas, taj stav se njihovom smrču iznenada menja,primorava ms da razmišljamo, jer nam se Čini da ih vidimo prví put tokom пеке nestvarne ceremonije : slavljene i nepovratno odbačene, ni po čemu nama sličné i beskrajno tude. I još nešto : oduzeli su im svaki znaČaj i ostavili po strani, bez ikakvog izgleda da se uključe и naš život, na náčin kóji bi njima bio dostupán. Ako se prihvati da se jedna od specifičnih osobina živih sastoji и mogučnosti lakog kontaktìranja sa drugim licíma, posmatrajuči mrtvé dolazimo do iznenadujučeg zaključka da se do osnovnih karakteristika živih mote doči samo zahvaljujuči potpunom odsustvu razlika medu njima, jer njihov univerzální identitet čini ih sličním. Samo se mrtvi mogu zapaziti i doči do mjviše nagrade, do svog statusa i na očigledan, skoro groteskan náčin biti priznati od javnosti, (Tadeusz Kantor)

tadeusz kantor

"»WH •• Trijumfalna turneja Tadeusza Kantora i njegovog teatra Cricot 2 po Saveznoj Republici Nemačkoj, 1966. godine, sa komadom Witkiewicza »U malom dvorců«, dónela je ovorn pozorištu medunarodno priznanje. U nizu gradava (Düsseldorf, München, Bochum, Essen, Heidelberg, Baden-Baden) bile su objavljene oduševljene kritike. Kantor učestvuje na Festivalu savremene umetnostì Premio Roma (1969), a и Galeriji moderne umetnostì přikazuje » Voděnu koku « od Witkiewicza, koja izaziva senzaciju. Tokom iste godine, u Jugoslaviji, za televiziju Sarbrikena, priprema novu verziju komada »U malom dvorců« sa ansamblom umetnika raznih nacionalnosti. Posle toga, srdačno je dočekán na festivalu u Nansiju, dok je u okviru Internacionalnog ateljea ekspeńmentalnog pozoriśta u Durdanu, u Francuskoj, predstavljao glavnu atrakciju. Tako je » Travail théâtral «, najznačajnija pozorišna revija Francuske, posvětila Kantoru specijalan broj. Dve godine uzastopce učestvuje na