Битеф

izolativnom funkcijom, izgubila pravo na postojanje. Iz tog razloga sam protiv forme, forme hoja se и konvencionalnoj umetnosti usavršava, kojom se dejstvuje, koja brani, pruža dostojanstvo , prestiž, penziju i sliáto. Od pre několiko decenija uslove pogodne za nastajanje umetničkog dela sìstematski su naruš avali pokreti: na primer futurizam, kóji je uništavao konvenciju umetničkog děla statione forme; automatizmom, и nadrealizmu, stavljajuči pod znak pitanja potpunu kontrolu i odgovornost stvaraoca; zatím slučajnost (primenjivali su je dadaisti i nadrealisti), koja je onemogučila upotrebu apriornog formalnog sistema, oslobađajući umetnička dela zatvorenostì, završenosti i odredenja kroz destrukciju koja uzrokuje promenjivost dela, сак njegovo nepostojanje, kroz dvoznačnost i nerealnost sna i nemogućnost odredenja umetničkog dela и životnoj stvarnosti. Rezultat ovog prosesa je kriza forme, koja več godnama traje, odnosno one vrednosti koja zahteva da umetničko dělo bude maksimalan rezultat aktivnosti umetnika, kao što su oblikovanje, mišljenje, ostavljanje svog pečata, konstruìsanje, ìtd. U izvesnom smislu, to ismejavanje preteranog učešča umetnika и stvaranju vlastitog děla olakšalo je novo otkrivanje predmeta, übacivanje reálnosti и umetničko deio, koja ima to svojstvo da je nije oblikovao umetnik. Njoj nije dopuštěno da »dostojanstveno bude « je dan od elemenata umetničkog děla. Reálnost se uvek imitirala, predstavljala, nikada se nije » unosila « и sliku. J.P.: U radovima koje ste ostvarili и periodu enformela ispoljili su se karakteristični efekti delovanja elemenata najnižeg reda, na primer slučajnosti. To stvaralaštvo ipak nije duze potrajalo. Da li biste híeli da iznesete motive radikálně promene koje je и vaše stvaralaštvo uneo hepening? T.K. : Moje stvaralaštvo, koje je trajalo sedám godina, formirala je slučajnost. Manipulisao sam i raspravljao s njom. Tokom vremena, и slikarstvu tipa enformel, za mene je akcija postala najznačajniji problem. Sve što sam radio odmah sam uništavao. To je bilo nešto prolazno, neuhvatljivo. Ostajao je trag ili dokument ne slika, več dokument o delovanju. Medutim, akcija to je najvažnije nije zabeležena. Sam proces prelaska sa slikarstva enformel na hepening bio je kod mene spontan. Otvor kroz kóji sam se provukao sa terena slike и stvarnost momo me je dovesti do hepeninga. Shvatio sam da je razlog onog prelaska и neuhvatljivo stí akcije, ona je postala nevážná и postojanju płatna, umetničkog dela, i slike. Morale se sici sa slike. Napustivši teritoriju umetničkog děla, mogao sam da biram citava reálnost života, da s njom operišem. U hepeningu nema potrebe za predstavljanjem, podražavanjem, jer je odbačena prirodna funkcija umetnosti predstavljanje nečega što postoji van umetničkog dela i što je iluzionirano ili transponováno na teren umetničkog děla. J.P.: Как o se то že okarakterisati hepening kojím se vi bavíte? T.K.: Hepening je vrsta rituálu kóji se ostvaruje и životnoj materiji. Prosto řečeno, taj ritual se zasnivao na tome da uzevši ako se tako može řeči neki deo stvarnosti (to

su mogli da budu predmeti, sìtuadje, ljudi, ponašanje ) manipulis em s njim (ponavljanjem) do trenutka kada ona gubi svoju životnu funkciju. Sačuvavši sve vrednosti stvarnosti taj deo je »izbačen и пеки visu orbitu«. To je bila garancìja da hepening ostaje umetničko deio. Na primer, nekolicìna muškaraca se brijala. Njihovo delanje je bilo autenticno. Neki hepeninzi se na tome završavaju. Takva demonstracija mi nije bila dovoljna. Utvrdivši sa učesnicima hepenìnga pojedine akcije, sugerisao sam im da kad přimete da životná aktivnost koju izvode postane napadna i suviše teška, da s njom nešto made. Hteo sam da umeínici, učesnici hepenìnga, budu kreativní. Posle izvesnog vremena počeli su pokrivati penom svoja tela, zatím rekvizitě i, na kraju, publiku. Time se hepening završio, jer su gledaoci protestvovali. Bilo je to 1965. godine. Svi su tvrdili da to nije umetničko deio, veé šala kakvih je dosia и životu. Cesto se govori da su neobleni, neverovatni slučajevi hepeninzi. Postoji, ipak, suštinska razlika. Životni slučajevi, kojí ìmaju vrednost hepenìnga, uslovljeni su okolnostima. Medutim, hepening je umetnička delatnost koja proističe iz svesne odluke umetnika. J.P. : Tako srno dospěli sa terena slike, odnosno mimetičkog dela, na pojam hepenìnga. On je übrzo postao završna etapa и vašem stvaralačkom razvoju. Koji su visi razlozi uslovili vaše napuštanje hepenìnga? T.K. : U sadašnjoj fázi mog razvoja ne priznajem otvorem umetničko dělo, dělo koje nije zaívoreno konvencijama umetnosti. Hepening je úpravo bio otvorem umetničko dělo život je proticao kroz njega stvarajuči sisteme između života i umetnosti. Ta tendencija, nastala uglavnom zahvaljujuči sredstvima masovnih komunikacija, uslovila je nastanak tako kolosalne, amorfně mase, da je umetnost nestala. Danas, po meni, najvažniji problem je stvaranje zatvorenog terena, kóji bí bio sasvim nepristupačan. Zato sam stvorio pojam pozorišta smrti. Za mene umetničko deio mota biti nedostupná kao smrt, koja je za čoveka nedostupná iskusívo, jer и trenutku kada sledi iskustvo više nema prijema. Nije slučajno što su najnepristupačnija umetnička děla najslavnija. Příjem mnogih od njih nemogučan je bez prethodmg estetskog posvečenja. » Mona Liza« ili neke Rembrantove slike potpuno su zatvorene. Iskustvo stvaraoea je nepomvljivo i nepristupačno . Medutim, и poslednjem periodu umetnosti zasnovano je nešto suprotno zaívoreno dělo. Pojam umetničkog děla počeo je panovo da postoji и mom stvaralaštvu. Otud moje interesovanje za najdublji, krajnji ritual ritual smrti. J.P. : U vašem umetničkom razvoju mogu se zapaziti izvesni momenti и kojima odbacujete svoja dosadašnja dostignuća i tako řeči počinjete iznova. Da li se, prema tome, može govoriíi o razvojnoj Hniji vašeg stvaralaštva? T.K. : U situaciji и kojoj se sada nalazim, smatram da pojam umetnikovog razvoja ne sadrži pozitivně, radosne elemente, ne asocira postizanje, dobijanje nečega. Umetnik nije konkvistador. Razvoj umetnika, tako značajan za očuvanje njegove vitalnosti, nije usavršavanje forme. To usavršavanje, tako cenjeno i obožavano od strane konvencionalnog mnjenja, tokom vremena postaje privid