Битеф

sívaralaštva i náčin kóji je odobravan, prihvaían, a za samog umetnika sklonište, lenji mir, pa i prestiž• Razvoj je postavljanje umetnika prema svorné vremenu, nepřestáno, do kraja njegovih intelektualnih snaga. Ako ja sam ili neko drugi, kojí gleda sa strane, ne r azume moje sívaralaštva, jer и njemu ne nalazi jedinstvenost, mogu se nudati da je taj razvoj živ . Životu je svojstveno da stalno donosi iznenađenja i da se njegov tok ne moie predvidetì. Mogao bih ga razumeti samo kroz analogiju sa meni poznatim i drugim, završením razvojima. To bi, ipak, bilo lažno i glupo. Sívar je и ovome: da svako ima drug ačije jedinstvo, koje se ispoljava tek kada su sve ili večina činjenica ostvarene. Тек se tuda mogu utvrditi intencije i smer, ali tuda ono što je bilo živo, što je bilo avantura ì iznenadenje, gubi čar i snagu nepredvidljivog, a dobija zna Čaj uzroka i posledica. Lično mi se vlastiti razvoj predstavlja kao putovanje и fizičkom i unutrašnjem vremenu, preživljavanje koja ranije nisam mogao zamislitì, očekivanje nečeg neobičnog, lutanje, vračanje i traženje puta. Bila bi übistvena pedanterija za stvaralastvo nametati sebi i drugima hod konzekventnom i očiglednom linijom. Linija je trag sívaralaštva, ali tek kasnije proverljiva. Budućnost lako postaje balast. Třeba njene sledeče etape neumoljivo završavati, a za budućnost ostavljatì samo ono što će se u novoj situaciji isto tako menjatì. Razvoj, sada, kod mene, značí ograničavanje. Umetnik ne teži и pravcu svetle budučnosti, veé suprotno, nalazi se и nekoj gigantskoj arhitektonskoj strukturi, da ne kažem и zatvoru, sa spletom hodnika i mnoštvom vrata. Kada ude zatvara ih za sobom. Ono, što mu mogu ponuditi za njega je neaktuelno ili nezanimljivo sa stanovišta univerzálnosti. Ono, što sam и poslednje vřeme učinio и íakozvanoj likovnoj umetnosti, umeínički portret moje majkę, и pozorištu » Mrtvi razred«, proisteklo je slikovito řečeno i z zatvaranja mnogih vrata koja su mi ranije bila otvorena. Ako je tradicionalni razvoj predstavljen и vidu prave Hnije, spirale Hi pomoću koncentričnih linija u datom polju, onda bi grafički crtež mog sívaralaštva bio lavirint. Úpravo nepostojanje izlaza svedoči o tome da srno na dobrom putu. Naravno и umetnosti. S ob ziro m na mnoštvo izlaza ili mogučnosti koje se lažno nameču, oni ne vodě nigde. (Tygodnik Kulturalny, R XXI, 1025,1977, 5)

g e Puzyna: U » Mrtvo m g Л/ƒ Y ~ШЛ S Я ggg g razredu « Tadeusza Kantora te l'C' С' в w4/ й/ SS' Sr ima nečega što se pamti i několiko mescci posle v představě. Nije stvar и tome što je to ИшГ kÆ и вя в izvanredna představa, jer пат se В/ Ч/U/Ě dogada da vidimo vise dobrih. Možda je važnija činjenica Sto je to и X пеки ruku suma Kantorovog ł teatra, nešto kao kruna svega ' ' je dosud uradio. Takode, ЩЁШЁЁЁаШЁк \ *° ď e s pektakl kóji, za razliku ' Tggßod drugih představa toga Jn umetnika koje su obično

dosta bezlične, »hladné«., mnogo govori o njemu samom, o njegovom odnosu prema umetnostì, svetu, životu. To je još i vrsía hommagea ili epitaf jednom umrlom svetu, sredini koją vise ne postoji, epohi hoja je nestala. Uzbudljiv i veličanstven epitaf. Rozewicz: Kážete da se ova představa pamti iako ih ima vise dobrih, da ona nije jediná ... Po тот mišljenju, ona je jedinstvena i zato se pamti. Drugo pitanje je to što ste govorili o epohi i o porukama koje se nalaze и představí. Sadržaj se ne pamti, pamti forma. Ovu představu pamtimo preko forme. Puzyna: Nisam govorio о »sadržajima« nego o epitafu izvesnoj epohi. Ovde ne bih bio и stanju da odvojim » sadržaj « od »forme«. Wajda: Smatram da je ovo najuzbudljiviji spektakl koji sam video u poljskom pozoriśtu. Veliká je snaga ove představě ima и tome i Kantorové sume i sume drugih nekih iskustava i traženja koji su и »Mrtvom razredu « dobili najpotpuniji i najsavršeniji oblík. Puzyna: U čemu je ta potpunost? Wajda: Verovatno и tome što je Kantor uspeo da napravi teatralni teatar, integralni, představu и kojoj sve ističe ìz jednog izvora. To je potpuno monolitno delo. Teatar Tadeusza Kantora. Glumci su potpuno podredeni njegovoj volji. Vizuelna strana je nešto što je samo on и stanju da stvori. Kantor je takode pokazao i neverovatan sluh od celine je napravio muzicko delo sopstvene kompozicije. Dalje, nije se potčinio nikakvom tekstu. Lepo se vidi da je Kantor u toku proba došao do reci, da su reci tek u izvesnom trenutku postale neophodnost. Pojavile su se onda kad je več sama představa rasla. Puzyna: Prethodne Kantorové představě, one koje su za osnovu imale Vitkacijeve (Witkacy) tekstove, dakle gotove tekstove, takode ìm se nisu potcinjavale nego su rodile tekst nekako paralelno sa tokom situacije paralelno ali nezávisná. Stvarali su se konflikti ali kao da su bili nenamerni, sluČajni. Isto kao i skladnostì i sazvučja. Ovde več nema toga. Tekst je, kako ste tačno řekli, potpuno integralno stopljen sa predstavom. Osim eha Šulcové (Schulz) novele » Penzioner «, ovde Šulcovog teksta nema, ali ima Vitkacijevih fragmenata »Tumora Mozgoviča« me dutím to su samo fragmenti. Ali tu je Šulc и smislu klime... Rozewicz: U plastičnom smislu takode postoji; i и smislu klime. Klima je izvanredno uhvačena. Puzyna: Da. Fascinirala me je ta atmosfera škole na počeíku, atmosfera koją je u odnosu na Šulca izvanredno uhvačena, mada nije doslovná. Ovo se lako može uporediti sa Hasovim (Has) filmom »Sanatorium kod klepsidre« gde je sredina jevrejske varošice bila neverovatno razradena, kako и opisnom smislu tako i kad se radi o kostimima, i tako dalje. Tamo su se osečali konsultanti, savetnici i bog zna ко još. Samo Šulca nisam više tamo osečao. Sve je to za mene bilo mrtvo. Medutim, ovde, kod Kantora, fantastično je kako je uhvačena atmosfera. Teško je řeči čemu třeba za to zahvaliti; teško je to definisati. Postoji nešto и plastici и siluetama, možda и kostimima, to crnilo, jedan šeširič, nekakav kačket, neka