Битеф

izolativnom funkdjom, izgubila pravo na postojanje. Iz tog razloga sam protiv forme, forme koją se u konvencionalnoj umetnosti usavršava, kojom se dejstvuje, koją braní, pruža dostojanstvo, prestiž, penziju i sileno. Od pre několiko decenìja uslove pogodne za nastajanje umetničkog delà sistematski su naruš avali pokreti: na primer futuri zam, koji je uništavao konvenciju umetničkog delà statiéne forme; automatizmom, и nadrealizmu, stavljajuči pod znak pitanja potpunu kontrolu i odgovornosí stvaraoca; zatím slučajnost (primenjivali su je dadaisti i nadrealisti), koja je onemogučila upotřebil apriornog formalnog sistema, oslobadajuči umetnička děla zatvorenosti, završenosíi i odredenja kroz destrukciju koja uzrokuje promenjivost děla, čak njegovo nepostojanje, kroz dvoznačnost i nerealnost sna i nemogučnost odredenja umetničkog děla и životnoj sívarnosti. Rezultat ovog prosesa je kriza forme, koja več godnama traje, odnosno one vrednosti koja zahteva da umetničko dělo bude maksimalan rezultat aktivnosti umetnika, kao šío su oblikovanje, mišljenje, ostavljanje svog pečata, konstruisanje, itd. U izvesnom smislu, to ismejavanje preteranog učešéa umetnika и stvaranju vlastitog děla olakšalo je novo otkrivanje predmeta, übacivanje reálnosti и umetničko deio, koja ima to svojstvo da je nije oblikovao umeínik. Njoj nije dopuštěno da »dostojanstveno bude « jedan od elemenata umetničkog děla. Reálnost se uvek imitirala, predstavljala, nikada se nije » unosila « и sliku. J.P. : U radovima koje sie ostvarili и periodu enformela ispoljili su se karakteristični efekti delovanja elemenata najnizeg reda, na pňmer slučajnosti. To stvaralaštvo ipak nije duze potrajalo. Da li biste hteli da iznesete motive radikálně promene koje je и vaše stvaralaštvo uneo hepening? T.K. : Moje stvaralaštvo, koje je trajalo sedám godina, formirala je slučajnost. Manipulisao sam i raspravljao s njom. Tokom vremena, и slikarstvu tipa enformel, za mene je akcija postala najznačajniji problem. Sve šío sam radio odmah sam uništavao. To je bilo nešto prolazno, neuhvatljivo. Ostajao je trag ili dokument ne slika, več dokument o delovanju. Medutim, akcija to je najvažnije nije zabeležena. Sam proces prelaska sa slikarstva enformel na hepening bio je kod mene spontan. Otvor kroz koji sam se provukao sa terena slike и stvarnost morao me je dovesti do hepeninga. Shvatio sam da je razlog onog prelaska и neuhvatljivo stí akcije, ona je postala nevážná и postojanju płatna, umetničkog dela, i slike. Morato se sici sa slike. Napustivši teritoriju umetničkog děla, mogao sam da biram čitavu reálnost života, da s njom operišem. U hepeningu nema potrebe za predstavljanjem, podražavanjem, jer je odbačena prirodna funkcija umetnosti predstavljanje nečega što postoji van umetničkog dela i što je ìluzionirano ìli transponováno na teren umetničkog dela. J.P. : Kako se može okarakterisati hepening kojím se vi bavíte? T.K. : Hepening je vrsta rituala koji se osívaruje и životnoj materiji. Prosto řečeno, taj ritual se zasnivao na tome da иze vši ako se tako može řeči neki de o sívarnosti (to

su mogli da budu predmeti, situacije, ljudi, ponašanje) manipulišem s njìm ( ponavljanjem ) do trenutka kada ona gubi svoju životnu funkcìju. Sačuvavši sve vrednosti stvarnosti taj deo је »izbačen и пеки visu orbitu «. To je bila garancija da hepening ostaje umetničko deio. Na primer, nekolicina muśkaraca se brijala. Njihovo delanje je bilo autentično. Neki hepenìnzì se na tome završavaju. Takva demonstracija mi nije bila dovoljna. Utvrdivši sa učesnicima hepeninga pojedine akcije, sugerisao sam im da kad přimete da životná aktivnost koju izvode postane napadna i suviše teška, da s njom nešto urade. Hteo sam da umetnici, učesnici hepeninga, budu kreativní. Posle izvesnog vremena počeli su pokrivati penom svoja tela, zatím rekvizitě i, na kraju , publiku. Time se hepening završio, jer su gledaoci protestvovali. Bilo je to 1965. godine. Svi su tvrdili da to nije umetničko dělo, več šala kakvih je dosta и životu. Cesto se govori da su neobleni, neverovatni slučajevi hepeninzi. Postojí, ipak, suštinska razlika. Životni slučajevi, kojí imaju vrednost hepeninga, uslovljeni su okolnostima. Medutim, hepening je umetnička delatnost koja proističe iz svesne odluke umetnika. J.P. ; Tako smo dospěli sa terena slike, odnosno mimetičkog děla, na pojam hepeninga. On je übrzo postao završna etapa и vašem stvaralačkom razvoju. Koji su visi razlozi uslovili vaše napuštanje hepeninga? T.K. : U sadašnjoj fázi mog razvoja ne priznajem otvoreno umetničko dělo, dělo koje nije zatvoreno konvencijama umetnosíi. Hepening je úpravo bio otvoreno umetničko dělo život je proficuo kroz njega stvarajuči sisteme izmedu života i umetnosíi. Ta tendencija, nastala uglavnom zahvaljujuči sredstvima masovnih komunikacija, uslovila je nastanak tako kolosalne, amorfně mase, da je umetnost nestala. Danas, po meni, najvažniji problem je stvaranje zatvorenog terena, kóji bi bio sasvim nepřistupačan. Zato sam stvorio pojam pozorišta smrti. Za mene umetničko deio mota biti nedostupná kao smrt, koja je za čoveka nedostupná iskustvo, jer и trenutku kada sledi iskusívo vise nema prijema. Nije slučajno što su najnepristupačnija umetnička děla najslavnija. Příjem mnogih od njih nemogučan je bez prethodnog estetskog posvečenja. » Mona Liza« ili пеке Rembrantove slike potpuno su zatvorene. Iskustvo stvaraoea je neponovljivo i nepristupačno . Medutim, и poslednjem periodu umetnosíi zasnovano je nešto suprotno zatvoreno dělo. Pojam umetničkog děla počeo je panovo da postoji и тот stvaralaštvu. Otud moje interesovanje za najdublji, krajnji ritual —ritual smrti. J.P. ; V vašem umeíničkom razvoju mogu se zapaziti izvesni momenti и kojima odbacujeíe svoja dosadašnja dosíignuča i tako řeči počinjete ìznova. Da li se, prema tome, može govoriti o razvojnoj Hniji vašeg stvaralaštvu? T.K. ; U situaciji и kojoj se sada nalazim, smatram da pojam umetnikovog razvoja ne sadrži pozitivně, radosne elemente, ne asocira postizanje, dobijanje necega. Umetnik nije konkvistador. Razvoj umetnika, tako značajan za očuvanje njegove vitalnosíi, nije usavršavanje forme. To usavršavanje, tako cenjeno i obožavano od strane konvencionalnog mnjenja, tokom vremena postaje privid