Битеф

revìja kao sto je » Vogue« ili »Harper's Bazzar«. Pi vi Fabio de Sanctis je anonimnì proizvodac komercijalne arhitekture, od luksuznih hotela do vita sa laznim atomskim sklonistima, iako njihovi vlasnici nisu upoznati sa izlozenom cinjenicom. Stvaralacku i vremensku granìcu izmedu zivota prvog ì drugog de Sanctìsa obelezio je jedan hotel и Ardjentarìju, sav stvoren da preobrati spokojni odmor svojih gostiju и halucinantni kosmar. Ispred prelepe panorame, koja je и lepe dane otkrivala i daleke obrise Korzike, de Sanctis je podigao ogroman zid zaprecivsi panorama. I to mu nije bilo dovoljno, vec je zid »okitio« smrskanim automobilima i pravim praveatim vizonskim bundama, da bi preko svega toga pustio »f ontana« vode, koja se stivala и smrdljhu zabokrecinu, na ocajanje postage hotela, koja je svakodnevno morala da pruza objasnjenje i izvinjenje zapanjenim gostima. Ali ni sobe hotela, iako konforne i »funkcionalne«, nisu pruzale mira i spokojstva, sa svojìm halucinantnìm predmetìma, kao sto je terminala sistema komunìkacija, и obliku ogromnog ruzicastog uha. Jasno, sve je to bilo mogueno stvoriti jer je autor hotela bio i njegov vlasnìk. Jos je jasnije da je ceo ovaj poduhvat hotelijerskog nadrealizma komercijalno propao, sto je za Fabia de Sanctìsa bio znak da okonca jednu shizofrenicarsku, odnosno podeljenu egzistencìju, da bi se potpuno posvetio svom » drugom« ali pravom, najdrazem »ja«. Taj » drugi« Fabio de Sanctis proizvodi deliricne komade namestaja, koji je, umesto plasticnim masama, ispunjen simbolicnim i narativnim, evokativnim i ìnicìjacijskìm sadrzajima. Jedan od najpoznatijih i najboljih a najpotresnìji komad te serije »alt er nativ no g namestaja« jeste ona cìlindrìcna biblioteka, cije kruzne police, na celicnìm sipkama koje su kao strele zabodene и telo svetog Sebastijana drzi »zatocenik bìblìoteke« и obliku jedne homoidne izvajane figure. Jedna od moguenih funkeija stvaralastva Fabia de Sanctìsa je ona protestna, koju pominjemo jer je protest и modi. Naime, и pitanju je cinìcni i ircnicni protest protiv odredene tradieije moderne arhitekture, tradieije pojma »f unkcionalnosti«, stvorenog и skoli Bauhaus, koju de Sanctis naziva »Bau-ausvic«, dodajuci: »Prvi covek коте je palo na pamet da, na primer, komad drveta sece pad pravim uglom, stvarajuci коски mora da je bio neki paranoik. Ali ta paranoja je stvorila generacije ostalih paranoika«. Naime, oblikujuci svoj namestaj, Fabio de Sanctis se trudi da ostvari saradnju izmedu sveta svojih ideja ì sveta materije, postujuci i cesto siede ci sugestije oso bina i struktura materijala koje je koristio : tako se vana i somot mazno i lenjo protezu; drvo i dalje siedi putanje svojih sokova rasta; metal i gvozde, pokazuje svoju krutost, krtost i lomljivost. Ali najznacajnija, svesti» odredena funkeija tog namestaja, jeste ona koja se iscrpljuje и nekoj visti lukavstva formule »trojanskog konja«. Jednom aneti и stan, ti komadi namestaja, ti novi »trojanski konji«, izrucuju svoj tovar eksploziva, koji razara spokoj rutinskog zivota, koji rasprsava njegove iluzije. Kao nikad ranije, covek pocinje da о braca paznju na namestaj koji ко visti, pocinje da g a posmatra, damma, godinama, kao neka zìva bica, kao neke antropozivotinjske figure. Tim dijalogom izmedu coveka, korisnika, i namestaja, dolazi se do drugih pìtanja, koja

sebi postavljaju generacije mudvaca. Poslednji opus Fabia de Sanctìsa je и znaku produkcije » kufera « koji su и toj meri ogromnì i teski da su »prakticno« neupotrebljivi. Сети sluze? Postavljeni nasred ulica modernih metro pala, zakopani и zemlju око autostrada, na prilazima metropolama, ti masivni kuferi, oblozeni vestackim mermerom, imaju funkciju evokacije zudnje za bekstvom iz métropole, koje se, prema iskustvu istorije, neminovno preobrazavaju и nekropole. Treba pobeci, ali kuda? Kuda, kad je ceo svet vec postao jedan jedinstveni megalopolis? Uostalom, ne treba be tati: оni koji znaju kako stvari sto je, imaju veliku misiju da tu ostanu i da se bore za smisao i znacenja zivota. »Kugla glumiste« i »Teatar gena« Koste Bunusevca. Na scenama BITEF-a, po pravilu, vide se profesionalni glumci, dakle ljudi koji svoj hieb zaraduju sluzecì kao sredstva izrazavanja tudih ideja, ideja pisaca ijilì rezisera predstava. Te ideje, koje nose i preziose glumci od autora do publike kao autori posrednistva и principu ne Ы trebalo da ìzazìvaju znacajnije psihofizìcke promene и svojìm prenosiocima, jer bi i vremenski ogranìceni niz znacajnijih promena mogao izazvati pogubne posledice и oblasti mentalnog zdravlja i elementarnih struktura sa kljima se suocava svakodnevni zivot. Razlicitost i kontradiktornost poruka koje nose glumci jeste individualni dozivljaj one vavilonske »konfuzije jezika«, koju, dakle, treba nositi na pouzdanoj ernotivnoj i intelektualnoj distanci, kako ne bi razgradila neophodni »red«, pretvarajuci lìcnost glumca и amorfnu masu, neupotrebljivu ni za elementarni zivot, kaoni za funkciju »prenosnika«. Та distanca, kad je znacajno odmerena, maze biti i veliki kvalitet vestine glumca, cineci prodornijom i efikasnijom funkciju » prenosenja« poruka nego sto je ona koju bi, и slucaju generalnog strajka svìh glumaca sveta, morali obavljati strajkbreheri, odnosno sami pisci, reziseri, dakle autori ideja. Ali i ta imaginarna mogucnost, dakle mogucnost neposrednog saopstavanja, mozda sadrzi neke nove elemente i sadrzaje dozivljaja poruke. Eto mogucnog znacaja fenomena »neprofesionalnog« teatro, и коте su glumci, odnosno protagonisti, cesto i autori, izrazavajuci sopstvene ideje, izrazavajuci na sceni sopstveni zivot. Tedino se na njih moze zaista prìmeniti ìzreka da je scena sacinjena od »daski, sto zivot znace«. Naime, za clanove grupe »Kugla glumiste« sa »Mekim brodovima« ì » Teatro gena« Koste Bunusevca, gluma nije »gluma«, vec pravi, istinski zivot. »Meki brodovi« и taj zivot uvlace i pubìiku, koja, dakle, ne dozivljava пеки tudu »predstavu«, vec predstavu sebe и predstavi cije je ime: zivot. I »Meki brodovi« sileno »trojanskim konjima«, neprimetno, odnosno » meko«, umeju da uplove и taj zivot i da izazovu zabune i pometnje, otvarajuci Perspektive plovidbe na dijalektickoj liniji od zivota do iluzija, od istìne do lazi. V poslednjoj fazi zivota »Teatra gena«, koji zivot evocira i svojìm imenom, Rosta Bunusevac, uz saradnju ostalìh clanova, odnosno dragava ili poznanika, saputnika zivotnog paia, izrazava puteve svakodnevnice i puteve secanja svoje