Битеф

generacije. U pitanju je ispovest najmlade generacije putnika po prostorima » planetarne kulture«. Pocinje se sahranom Edisona, dakle onog koji je »izmìslio« elektricnu sijalìcu, kao sìmbol epohe »iluminizma«. Potom, nakon sahrane epohe »iluminizma«, na scena stupa galerija tipova ì tipusa, tipusa i topisa, idola i ideala masovne kulture druge poiovine veka, cije maske » glumci« nose sematskì, terapeutski proiivljavajuci i troseci te iluzije, и nekoj vrstì pararitualne katarze. Kad je sve pocisceno, osloboden je prestar za opstu iurku, и kojoj se » ne zna ni ko pije ni ко placa«, ali je znacajnìje da publika stupa na scena kao protagonista, i to na scena na kojoj svako igra samog sebe, bez maski. Ali to nije sve: siedi jedan skec о »inkomunìkabilnosti«, odnosno »opstim mestima« opstih ì svakodnevnih komunikacija, kroz koji »glumci« ispovedaju Ijudske odnose, odnosno ironicni odraz iluzije »drustvenostì«. Neko i taj skec moie shvatiti kao sahranu. Jasno, sve ono sto je receno receno je na osnovu avida и sadasnji trenutak rada, odnosno iivota »Teatra gena«. Vec sutra, moida ce se stvoriti neki zapostavljeno posve drukcijì sadriaj, jer ni iìvoti clanova » Teatra gena«, uprkos sve snage genetskih predeterminacija, nisu postedeni talasa one Heraklitove metafore prolaznosti, tih hladnih talasa pad kojima, na dnu ove arene univerzuma, drhti jedna ranjìva supstanca cije je ime covek. Â Vladimir Jovanovic Vladimirom Jovanovicem 4 . I Vladimir Jovanovic, za koga naia kulturna javnost pogresno misti da je slikar, ukida granice izmedu iivota i umetnosti, te je и tom smislu i njegova »umetnost« »druga«, odnosno sasvim razlicitog sadriaja i znacenja od uobicajenog pojma umetnosti. Oni koji duie i pailjivije posmatraju hod Vladimira Jovanovica po ambijentima iivota, veoma dobro znaju da on nije ni »slikar«, ni »muzicar«, ni, uostalom, vest organizator »zabava«, vec da su svi ti ìzrazi samo prividna imena aspekata jedne jedinstvene vokacije i profesije Vladimira Jovanovica, koja glasi; biti Vladimir Jovanovic. Jasno, и pitanju je jedan primer egotìzma, da ne kaiem narcizma, ali takvìh razmera i takvog kvaliteta da predstavlja jedan od najznacajnijih fenomena naie savremene kulture, sto ì opravdava nas izbor. Svoj egotizam Vladimir Jovanovic strpljivo razvija, rekao bih »herojskom« istrajnoscu, и uslovima ogromne i masovne konkurencìje upravo masovnìh idola i ideala masovne kulture. Nasuprot torn Olimpu idola i ideala, torn Olimpu modernog Epimeteja (dakle onog koji kasno shvata, te se njegovom sudbinom zavrsava prometejski mit), Olimpu sacìnjenom od opstih mesta i standarda zivota, zivota od vikendica do regala, od danas do sutra, pred tv-ìkonom ili »licem nedelje« sa naslovne strane nedeljne »biblìje« Vladimir Jovanovic jogunasto, ali duhovito i inteligentno, uzdize svoj specificai, individualni, jedinstven idol, cije je ime: Vladimir Jovanovic. Izlozba Vladimira Jovanovica je и stv ari izlozba jednog malog izbor a parcica ogromnog mozaika, mozaika nemerljivih dimenz’ja, jer se on prostire kroz vreme, mozaika kojim Vladimir Jovanovic slavi Vladimira Jovanovica. Amen!

5 .| Rad Suzanne Benton je izostreni ìzraz jednog od najkarakterìsticnijìh fenomeno savremene, postpozìtìvistìcke kulture, fenomen koji je Mìletinskì definìsao и terminìma procesa »remitologizacije«. Poste stvaranja » planetarne kulture«, и znaku obaranja svih pregrada prostora, mogia bi se ocekivati i analogna pojava usmerena ka prevazilazenju granica vremena. Fenomen te svevremenske kulture proteze se od naopake ezoterije naucne fantastìke i prodora njene imaginacije и ultrabuducnost, do neke vrste neopaganstva, odnosno do istrazivanja »di-ugih«, arhaicnih kultura, od kojih se troie pozitivna objasnjenja problema savremenog coveka. Dakle, ovde se taj aspekt savremene kulture vidi kao nastojanje savremenog coveka da pronade svoje izgubljeno srediste, svoj identitet, kroz procese i pseudorituale identifikacije i duhovne mimesis. Na tim putovanjima ka zamrlim jezicima ljudskog duha, и kojima se osluskuju reci egzorcizma mnogi ce se izgubiti, zavarani prividima i samoobmanama, ali ce neki mozda i naci put do Graala, do dragocenih saznanja. Uostalom, putevi hodocasca svih religìja, kao i ove »religio« (doslovno, odnosno etimoloski »povezivanje«, pre svega onim sto je vredno и emìnentnom smislu) posati su lesevima irtvi koji nisu nikad obeshrabrili hodocasnìke. Eto, и kontekstu takvìh tenzija i nada, nada i iluzija, treba razmatrati i posmatrati performance Suzanne Benton, njen opus ritualnìh i magìjskih maski, koje ne evociraju kultove neke odredene kulture, vec evociraju traganje svog tvorca za sadrzajima arhaicnih kultura. Osim tog traganja, Suzanne Benton nastoji da prede onaj golemi putì koji vedi od individue (kao poslednjeg atoma »usami jene g ornile« ) ka »licnosti«, odnosno, kako bi se latinskì reklo, ka » personi «. Nìceg blizeg odiedenju persone od maske, od cina stavljanja maske na pojedinacno lice. Nije и pitanju samo ona etìmoloska ve za maske i persone (jer latinsko » persona« potice od naziva za masku, »per suonare « =za ozvucenje glasa). U pitanju je i verodostojno znacenje maske, ko ja izrazava ne пеки ìndivìduu, individiialnost i njene specificne psihizme, vec izrazava nadindividualni tip, dakle one sadrzaje coveka koji svojim negativnim ili,jos cesce, pozitivnim znacenjima prevazdlaze okvìre puke individuaìnosti samo i jedino coveka. U nekim slucajevìma, maska moie biti i jedan odputeva preko onog mosta, cije je ime: covek. Znacajni sadriaj performance Suzanne Benton je i taj da on nastoji da prcvazide jaz izmedu umetnickog delà i publike, pokazujuci kako treba iivotno koristiti umetnost i njene maske. (Dragos Kalajic)