Битеф

OTELO

1

compagnia carmeio bene • rim • italija • william Shakespeare: otello • adaptacija: carmeio bene • saradnja na italijanskom tekstu; cosimo cinieri • režija, dekor i kostimi i kolaž muzike: carmeio bene • originalna muzika i aranžman: luigi zito • učestvuju: carmeio bene (otelo), cosimo cinieri (jago), michela martini (dezdemona), cezare dell’aguzzo (kasio], jean-paul boucher (rodrigo), suzana {avicoli (emilija), beatrice glori (biankaC • realizacija kostima: tararvi • realizacija scene: scenografija oggi • administraclja; lydia zappaterreno • direkter scene; mauro contini • uz pomoó ministarstva Inostranih poslova i ministarstva za kulturne manifestaclje i turlzam republike Italije •

CARMELO BENE ODLAZI

Publika koja se tiska u sali došla je da pozdravi umetnika prilikom njegovog oproštaja od scene. Odlazak koji je Carmelo pre izvesnog vremena najavio i u štampi predmet je razgovora publike koja se u svom uzbudenju pretvara u jedno i kroz salu žamore glasovi još pre podìzanja zavese. Ovde-onde razaznaju se glasovi, odlomci tekstova i seéanja, kao da Carmelova odluka, na neki način, znači i njegovu istinsku smrt, kao da smrt, samouništenje, »potpuno i pravo propadanje« i njegovo stalno traženje novog nisu bili cena kojom je platio svoje umetničko biée. Posle dvadeset godina provedenih u pozorištu, »dvadeset godina posle mojih dvadeset godina« kako Carmelo voli da kaže, teško nam je i zamisliti da ga vise neéemo videti na sceni. Nepotrebno je sada nabrajati njegove režije; ima ih око pedeset (od kojih je samo »Hamlet« u dvadesetak verzija), niti izjaviti da su mnoge od njih već postale putokazi našeg filma, našeg TV programa, ne pominjući pozorište. Ono što će nam übuduće nedostajati biće upravo on, Carmelo Bene, njegova neizreciva sposobnost da stvara, njegova duboka pozorišna poezija poezija teksta jezika, svetlosti, njegova sposobnost da u svakom trenutku bude protagonist, istovremeno i bik i toreador, sudija i osudenik, da spoji Ijubav i mržnju na sceni, da nam, tragičnim prekidom reči prikaže užasni narcizam i bolnu nemoć, koji vode u

apsolutnu negaciju bica. istina je da njegovi odnosi sa publikom nisu bili uvek laki: u ime i za račun svog samouništenja, one »krvi« koja teče iz njegove interpretacije, on zgrabi giedalište, ne traži aplauz, nego Ijudske duše. Ko prihvati njégovo pozorište, vise ne gleda drugo; otuda Carmelo kòji sebe isključuje, vremenom potvrđuje svoju vrednost. Ali, vratimo se predatavi. Svetlost na sceni postepeno obasipa postelju: ona je poprište gde se susreću i bore život, Ijubav, čast i smrt. Na njoj i oko lije mnogo je belih pokrivača, belih zavesa kako bi se stvorio beli enterijer, nezaboravan u »Lacan i Freudu«, sveden na čistu estetiku. Dezderm'oTra je ispružena na postelji, zavaljena, jer Otelo, u želji da je uspava, izgovara velikì monolog, koji je Šekspir stavio u poslednji čin: Mavar, posle svog obračanja »čistim zvezdama«, ispoveda se i priznaje da želi da usmrti tu ženu pored koje leži; jer, kasnije, kada bude mrtva, voleće ga večno. Zašto tako? Carmelo Otelo, Mavar ratnik i glumac našminkana Пса, samo je neko »drukčiji«, s onu stranu svakog uprošćenog rasnog ili frojdističkog tumačenja. Na žalost, Dezdemona u Otelovoj noci nije više njegova nočna drugarica niti slušalac. Ta noć, trenutak drag svakom Nosferatu, ima i časove u kojima živi ne žive, a ako i žive, to eine da bi probdeli nad mrtvima, prebirajući po svojoj prošlosti. Jednom, u Veneciji, ona je bila sva ozarena slušajući njegovu priču о mnogim herojskim delima: u njoj je Mavar imao svoju jedinu publiku, nalazio razlog svog postojanja i potvrdu svojih vrednosti. Ali, po dolasku na Kipar (prikazan scenografski prenaglašena i sa verdijevskim »Radujte se«) položaj vojskovode unekoliko je uništio samog Otela: sada kada više ne živi u sadašnjosti, osuđen je da »živi« samo u sečanjima. Tu, pored, njega je Dezdemona, supruga, i Ijubavnica: nudi mu se vesela, govorljiva, sak i obesna, u prisustvu Kasija. Bilo bi bolje da ona nije tu: njena uloga je upravo u njenoj odsutnosti, željenoj udaljenosti. Suprotno tome, njena prisutnost, prisustvo njene ženstvenosti, donosi nemogućnost onog »drukčijeg«; otud onaj »tragični prekid reči« koji vodi samouništenju, cime pozorište Carmela Benea i postaje pozorište predstave koja to nije. Ekspozicija postaje jasna u trenutku kada se dvoje susreéu na beloj postelji: u zagrljaju, Otelu se skida