Битеф

za Bulgakova, kao ranije za Jesenjina, Babelja ili Cvetajevu. Koliko je složenije i neobično stvaralaštvo pisca, toliko više briga i neprijatnosti s njima.« Lakšin je, bez sumnje, i jedan od onih kritičara kojl su objektivno doprineli periodu »otapanja« krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina u sovjetskom književnom procesu. Sada se Lakšin bavi institutskim, naučnim, radom, ostajući privržen pojedinim opredeljenjima koja su nastala posle 20. kongresa KPSS i koja su, u nešto izmenjenom vidu, ostala živa do danas. Jelena Sergejevna, prema sećanjima Lakšina, bila je mlada kada ju je upoznao. Tako se zapravo ponašala i u poznim godinama svog života. »Dosadio mi je taj starik« rekla je ona jednom о prijatelju, petnaest godina mladem od sebe. Bila je to žena čarobnica«, kako ju je doživela i poetesa Ana Ahmatova u Taškentu početkom četrdesetih godina, gde su obe bile evakuisane za vreme rata. Prema svedočenjima Jelene Sergejevne, Buigakov je, posle deset godina rada, završio pisanje romana »Majstor i Margarita« početkom leta 1938. godine. Zna se kakvo je to vreme bilo, vreme delirijuma stai jinističkog košmara, kojim je prožeta i sadržina Bulgakovljevog romana. Jelena Sergejevna se brinula za sudbinu romana. Buigakov joj je 15. juna 1938. napisao ove retke: »Šta će biti? Ti pitaš? Ne znam? Verovatno ćeš ti da ga staviš u pisaéi sto ili u ormar... i ponekad češ ga se setiti. Uostalom, mi ne znamo našu buduénost. Svoj sud о toj stvari već sam izrekao, i, ukoliko mi pode za rukom da malo podignem kraj. smatraću da stvar zaslužuje redigovanje i da potom bude gurnuta u tamu sanduka. Sada me interesuje tvoj sud, a da li cu ja saznati i sud čitalaca, nikome to nije poznato.« Roman Bulgakova je zaista bio u »tami sanduka« duže od četvrt veka. Posle ove »zapiske« Bulgakova, prošle su još dve nepune godine. Pisac je nastavio da radi nad romanom na pragu svoje smrti. On je, pri tome, umirao u mukama od neizlečive nasledne bolesti skleroze bubrega. Poslednjih dana života, kad je pisac teško šta mogao da izusti već pobelelim usnama, Jelena Sergejevna se sagla nad njegovom posteljom i upitala ga: »Majstor? Da?« Buigakov je jedva primetno klimnuo glavom. »Kunem ti se« rekla je ona i prekrstila se »ja ću ga Stampati«. Jelena Sergejevna je svojim prijateljima govorila svedoči Lakšin da je šest ìli sedam puta probaia da stampa roman, »uprkos okolnostima i uprkos zdravom razumu«. Snagom svoje vernosti —. jedno je od objašnjenja Jelena Sergejevna je ispunila obećanje. »To je sreća, ne mogu da verujem« govorila je ona, kada je 1967. držala u rukama časopis »Moskva« s prvim

delom romana. »Jer, jednom sam teško obolela î uplašila se da ću umreti. Uplašila sam se da neču ìspuniti ono što sam obećala Miši.« Lakšin ovom fragmentu ispovesti dodaje: »Ona je ipak znala kako je teško ostvariti zakletvu koju je dala Bulgakovu. Nije se predala i obolela je.« Reč je о zakletvi: »Rukopisi ne gore«. Jelena Sergejevna je, uopšte, verovaia u proročansku viziju svog muža, pa je prijateljima, za ručkom u svom domu, jednom ispričala zanimljivu epizodu iz vremena predsmrtne bolesti Bulgakova. Uvidevši koliko se ona s njim namučila, pisac je pozvao ženu da sedne na krajičak postelje î rekao joj je: »Ljusa, hoćeš da ti kažem šta će biti? Kad ja umrem, mene će početi da štampaju. Časopisi će početi da se svađaju zbog mene, teatri će oduzimati jedan drugom moje komade. I tebe će svuda pozivati da pričaš uspomene о meni. Ti ćeš izaći na scenu u crnoj svilenoj haijini, sa iepim izrezom na grudima, savićeš ruke i niskim tragičnim giasom ćeš reći; »Odleteo je moj anđeo« ... Dok je iežao teško bolestan, Buigakov je redigovao roman na taj način što mu je žena citala pojedine delove i zapisivala njegove ispravke. Prema sećanju Jelene Sergejevne, Bulgakov je prekinuo redigovanje poiovinom februara 1940. godine, rekavši joj odjednom u toku čitanja: »Ali, dobro, dosta je, čini mi se«. To je bio kraj osme i poslednje verzije romana. Buigakov je umro lO.marta. Buigakov je mnogo voleo Gogolja. Jednom je u svojim pismima uskliknuo: »Učitelju, pokrij me svojim bronzanim šinjelom«. Tako se, sticajem okolnosti, i dogodilo. Bulgakov je sahranjen na Novodevičjem groblju, u blizidi Gogoljevog groba. I ne samo to. Kad je skulptor Tomski napravio novu bistu Gogolju, a crni mermer dotadašnje »Golgote s krstom« bio sklonjen u dubinu magazina kamenorezaca, Jelena Sergejevna je taj crni mermer pronašla i postavila ga kao nadgrobni spomenik svome mužu. Sada je u isti mermer urezano i ime Jelene Sergejevne. U meduvremenu, »bulgakolozi« i dalje prebiraju po književnom nasledu pisca koje je Jelena Sergejevna, čuvena Margarita, skrupulozno čuvala i sačuvala. Na tom nasledu koje nije »izgorelo« nastaju i novi rukopisi, koii se malo-malo pa pojave. [Risto Bajalski, Politika, 19. X 1978] STA IE TO S DOMAČIM TEKSTOVIMA? Drugog januara uznemirio sam se kada sam pročitao: »M. Panin, dramaturg, (u stvari Pavle Markov, tadasnji dramaturg MHT-a) pozvao je grupu dramskih pisaca ц Nezavisno pozorište. Tema sastanka je pisanje savremenih drama za Nezavisno pozorište.« Članak ie nosio naslov »Krajnje vreme!« i u njemu je kritikovao Nezavisno pozorište da je jedino pozorište koje nije prikazalo nijedan domaci savremeni dramski tekst koji prikazuje našu savremenost.