Битеф

KOROŠEC ZABRANIUIE PRUOG BULGAKOVA U BEOGRADU »... Saradnja Narodnog pozorišta i Bojana Stupice otpočela je pod specifičnim i mogio bi se reći nepovoljnim okolnostima. Njegova prva režija na našoj sceni, drama »Molijer« sovjetskog pisca Mihaila Bulgakova (premijera: 20. oktobra 1938) bila je u vreme sve otvorenije najezde fašizma u svetu i kod nas. Basisti su tada otpočeli sa pritiskom i komadanjem čehoslovačke, kao i sa nastojanjima da se dočepaju ključnih pozicija u drugim srednjoevropskim zemljama; kod nas, bilo je to predvečerje dolaska na vlast vlade Cvetković-Maček. Režimski Ijudi bili su uznemireni već samom činjenicom da je na repertoar Narodnog pozorišta stavljeno jedno delo sovjetskog pisca. Za ovu premijeru posebno se zainteresovao tadašnji ministar unutrašnjih delà, zloglasni Korošec, koji je budno pratio sve šta se dešava u javnom životu. Reditelj Bojan Stupica bio je njegov stari poznanik, još iz Slovenije: mladi inženjer arhitekture, koji se posvećuje pozorišnoj delatnosti, bio je napredno orijentisan i kao takav onemogućavan još u Sloveniji, gde je sve napredne clemente imao »na oku« Korošec, pre dolaska u Beograd. Premijera se očekivala sa velikom neizvesnošću. Posle predstave, krìtika nije bila jednodušna ni u oceni delà, ni u oceni predstave. U odnosu na deio, čini se, najviše sluha imao je Živojin Vukadinović, kritičar Politike, koji je ukazao na osnovni alegorijski smisao drame. Većina kritičara uočavala je talenat reditelja, Bojana Stupice, koji je za Molijera izradio i scenografiju. »Reditelj je u isto vreme scenograf g. Stupica, коте je palo u deo da se ovim komadom predstavi pozorišnoj publici, nesumnjivo je talentovan čovek, koji voli pozorište .. .« pisao je Ž. Vukadinović (Politika 22. X 1938). Kritičar Vremena, К. Atanasijević, isticao je činjenicu da je uložen veliki trud, ali je reditelju zamerao »pseudo-Rajnhartovu koncepciju« (!) hvaleći igru protagonista: Aleksandra Zlatkovića (Molijer), Frana Novakovića (sluga) Božidara Drnića (Biskup) i Save Severove (Armanda). Režimski Ijudi, naročito pop Korošec, sumnjičavo đočekuju premijeru kao manifestaciju »crvenih«. Prema sećanjima jednog savremenika, Korošec je to i izjavio na jednoj od sledećih predstava u Narodnom pozorištu, zauzimajući mesto u svojoj loži. Bolest nekih prvaka Opere izazvala je pomeranja u repertoaru, tako da zakazana repriza Molijera nije ni održana, a nove predstave ovog dela nisu ni zakazivane ... Tako je »tihim« načinom ova predstava skinuta s repertoara .. .« [Raško V. Jovanovič]

MIHAIL AFANASIEVIC BULGAKOV Ako je rijec о ruskoj boljševičkoj revolucionamoj literaturi onda je Bulgakov taj koji je, nema sumnje, predstavlja u punome sjaju ruske slavne proze. Dramatizacija njegova romana »Bijela garda«, poznata po MHT-varijaciji pod naslovom »Dni Turbinili« (Tadić, Aleksić, Milićević), pojavila se konačno na ekranu, a rukopis iste drame u njemačkom prijevodu predao mi je stari Albini tridesetih godina u lošem prijepisu jedne njemačke teatarske agenture, a upravo taj tekst jedan je od najboljih tekstova iz lenjinovog perioda. Bulgakov, to jest ruska literatura! Cast! »Šljapu daloj!« [Miroslav Krleža »Dnevnici iz 1968«] ISPOVESTILEPE MARGARITE Moskva, novembre Dvostruko je bio u pravu Mihail Bulgakov, kada je pred smrt, završavajući 1940. poslednju glavu romana »Majstor i Margarita«, ugrabio u svoje najbolje književno delo proročansko veruju: »Rukopisi ne gore«. Ne samo što je 27 godina kasnije (1967) njegov filozofski roman objavljen (u književnom časopisu »Moskva« i u 20 drugih zemalja), ne samo što već godinu i po dana novatorski moskovski teatar »Na Taganki« inscenacijom romana uzbuđuje publiku svih pokolenja, veé pojedini znalci i dalje prebiraju po rukopisima i uspomenama ne bi li svetlost prodrla u svaki ugao Bulgakovljeve duše, u splet društvenih okolnosti pod kojima je, umirući, završavao svoje životno deio, u Ijubav Bulgakova prema Margariti, to jest vlastitoj ženi Jeleni Sergejevnoj. Nisu »izgoreli«, dakle, ne samo piščevi rukopisi, već ne gore ni rukopisi о piscu. Nedavno je književni kritičar Vladimir Lakšin, nekadašnji clan kolegijuma časopisa »Novi mir« iz uredničkog tima Aleksanda Tvardovskog, objavio sažete uspomene na svoje susrete sa Jelenom Sergejevnom Bulgakovom, I ti susreti su već starijeg datuma, ali ne blede i pretaču se u rukopis. Lakšin je upoznao Jelenu Sergejevnu, koja je po celom svetu poznata kao Margarita iz velikog romana, tek 1962. godine. Ona je tada bila prevalila polovinu sedme decenije svog života. Prema svedočenju Lakšina, ona je bila u torn dobu lepa, pa je mogučno zamisliti kako je izgledala tridesetih godina, kada je inspirisela svog muža da je »uvuče« u roman. Mali krug njenih prijatelja slušao je neretko intimne ispovesti Margarite о neobičnom životu njenog majstora. Kad je roman »Majstor i Margarita« 1967. bio objavljen, Lakšin je, između ostalog, napisao: »Neprijatno su se uzbudili neki profesori književnosti, jer u njihovim monografijama, nije se našlo mesto *