Битеф

NAŠ NAČIN RADA Posle devet godine od osnivanja Werkteatra prvi put smo tekstove predstave zabležili i štampali. Možda se pitale kako se to, bez autora, kolektivno stvara tekst. Ako predstave ostaju improvizovane, zar tekst orno na belom nìje paradoks? Pokušaćemo da odgovorimo na ova pitanja na primeru naša dva najnovija komada: »Na smrt uplašeni« i »Sa tìm se treba saživeti«. Iz mnoštva tema koje nam naviru u početku rada na novom projektu biramo onu koja nam najviše govori. U ovom slučaju bili bolestan, umiratì; šta to znači za bolesnika, njegovu porodicu, za lekare i bolničare. imali smo i neposredan povod. Joop je snažno doživeo umiranje svoga oca. Dobio je odsustvo, bio je kd kuće šest nedelja, dan ì noe, pored oca i shvatio koliko je važan Ijudski kontakt i saučešće. Boi i strah se ne lece samo pilulama. Citali smo knjige, razgovarali sa Ijudima koji su nešto slično doživeli. Ali još važnije je bilo to što smo odmah počeli da improvizujemo na tu temu. Kako nas je mnogo, počeli smo da radimo u dve grupe. (Тако je i ostalo, nestaia su dva komada.) »Hoću nešto da probam. Budi malo moja majka.« »Zajedno pakujemo tvoj kofer. Moraš na autobus, dugo ćeš bili u bolnici.« »Negde smo na rođendanu. Ti dolaziš kuéi. Bio si kod lekara. Imaš rak.« Dajemo jedno drugom zadatke, spremimo nešto na brzinu i onda to izvedemo. Razgovaramo, odbacujemo, padaju nam na pamet nove ideje. Nastaju nove ideje, srodne i suprotne, bez poente i bez povezanosti. Uskoro nam se čini da se grabimo u masi mogućnosti. Tada pokušavamo da uoćimo šta je bitno, a sta nije. Istovremeno obaveštavamo bolnice i organizacije, na primer rejonskih bolničarki i kuénih lekara, na čemu radimo i pozivamo ih da, ako žele, eventualno gledaju generalnu probu u našoj zgradi na Kattengatu u Amsterdamu, ili, još bolje, tamo gde oni rade. Dogovorimo se i odemo, radoznali, ali i sa opterećenjem »površnog« znanja koje imamo о predmetu. Znaš da si ranjiv, da imaš još nedovoljno u rukama da bi stekao samouzdanje i da ćeš verovatno ispasti budala. Pred publikom, za koju je rad sa bolesnicima svakodnevni posao, igramo međusobno dogovoreni niz malih scena. Takvog popodneva polazimo od toga da smo Ijudi malih scena. Takvog popodneva polazimo od toga da smo Ijudi koji sa drugima о nečemu žele da govore, na način koji naš zanai sa sobom nosi: igranjem. Na kraju siedi diskusija koja se tiče naročito sadržaja. Većinom razgovaramo u malim grupama, cesto, svi zajedno. Prema raspoloženju, i ako se u razgovoru pojave iskustva gledalaca koja izazivaju problème, na primer: »U ovu sobu ne smem da uđem«, »Uvek

imam premalo vremena« ili »Ne znam šta smem da kažem kao lekaru«, onda tražimo od publike da glumi za nas. Zajedno izmislimo početnu situaciju. Rosie prvog ustručavanja sve ide samo od sebe, jer mi stvarno želimo da nešto doznamo i oni stvarno žele da nešto ispričaju, a onda nije važno kako se glumi. Gluma je sredstvo da se brzo prodre u suštinu. Razgovor je cesto suviše teoretski i odgovara samo onima koji su mu vieni. Ostali onda najčešće cute. Koren problema onda se traži u sistemu hijerarhije visokoj specijalizaciji, u nedostatku vremena ili u društvu. Najčešće to dobro razumemo ali ipak odmah pokušamo da razgovor skrenemo na Mena osećanja i nesigurnosti i da se ne udaljavamo od teme. Generalna proba je skoro uvek, a za nas u svakom slučaju veoma uzbudljivo iskustvo, koje u našem procesu stvaranja znacì korak napred. A ono što publìka »glumi« uvek je informativno, a cesto dirljivo. Skoro da nema razlike izmedu glume i stvarnosti. Gledano kako fizioterapeutkinja radi sa »paeijentom«. Pratimo razgovor jedne bolničarke sa »na smrt bolesnìm čovekom« usred noci. On hoće da zna sve о svojoj situaciji i uplašen je: pomno prati šta ona kaže, a sta ne kaže. Jedna gruba bolničarka je zameni. Kakav je komentar njenih kolega? Tim reakeijama se izoštrava naša slika. Postaje jasnije о čemu hoćemo i о čemu nećemo da govorimo. Produžavamo kritički da slušamo, ali cesto svi čujemo nešto drugo. Kod kuće na Kattengatu, cela grupa ìli izabrani »stimulator« pokušava da strukturira predstavu. Dajemo nove zadatke i uzajamno se pomažemo. »Probaj nekako drugačije, to što radiš ne razumem«. Uloge se menjaju. Glumi se isti sadržaj, ali na drugi način. Nepisano pravilo je da mora! staine da budeé spreman da odbacìs postignute rezultate ili da pustiš drugog da izvede tvoje ideje, da nije važno da li je jedna uloga podređena drugoj. Stavljaš se u službu celine. Onda dolaze predstave za običnu publiku. Da li prelazimo rampu, da lì sve to ima neko značenje za Ijude koji sami nisu u toj situaciji. Vide li paralelu sa sopstvenìm životom. Muke na Kattengatu idu i dalje. Sve se još jednom okreée tumbe. Prave se dopune. Odjednom poiovina bude odbačena, jer odlucujemo da sva radnja komada treba da se odigrava samo u bolnici. Uz put nastaje nešto sto se ne može nazvati tekstom, več nešto sto u stvari drži tekst: dogovor о tome šta treba da se dešava u jednoj sceni i kakvu funkeiju ima ta scena unutar celine. Kako to tačno ide prepušteno je improvizacìji. Pomažemo jedno drugom da budemo jasni. Pre svake predstave raspravljamo о prethodnoj, uključujući reakeiju publike. Profane predstave prelaze neprimetno u prave. I dalje deljemo i menjamo. Gotovi nikad nismo. Ni posle sto predstava. Rezultat je emotivan i asocijativan, a tek onda logičan. Ideja da se tekstovì naših komada štampaju, naišla je kako na oduševljenje tako i na skepsu. »To je paradoksalno«. »Toliko toga se gubi,