Битеф

sta onda osta je«. »Ne vidiš da jedan isti igra dve uloge, ne vidiš gde se to dešava, ne vidiš glumce, publiku ...« Sa rekvizitima jedva da radimo. U našem putnom sanduku nalaze se dve pidžame i jedan sako. Dekor koji nosimo sa sobom sastoji se iz dva drvena stola. Ono što nam još treba pozamijujemo na lieu mesta. Naravno da je čitanje jednog komada sasvim nešto drugo od gledanja. Naročito kod ovih tema, starost, bolest i smrt, mnoge su emocije preéutane, priča se uglavnom о svakodnevnim stvarima. Ćutanje jednoga može više da znači od pričanja drugoga. Nadam se da se emocije mogu osetiti između redova. Najvažniji povod što smo sve to zapisivali je, naravno, da bi se nešto sačuvalo kad uskoro ove komade ne budemo više igrali, zato što smo napravili nove. Štampanje nam se činilo potrebnim zbog prevelike potražnje za predstavama kojoj vise ne možemo da udovoljimo. Takode se od nas staine traži materijal za studijske ciljeve i za diskusiju. Iz istog razloga smo, u saradnji sa Roterdamskim univerzitetom, napravili video-traku »Na smrt uplašenih«, koja je već na raspolaganju za struenu obuku i za organizovane grupe koje sa predmetom imaju nečeg zajedničkog. Planìramo da napravimo film о umiranju, na osnovu ovih komada i iskustava koja smo stekli tokom dve godine igranja. Za naš projekt »Teške situacije«, koji između ostalog, tretira događaje u psihijatrijskoj nezi, napravili smo zajedno sa Thijs Chanowskiem jedan film. Taj film je počeo da živi svoj život, redovno se prikazuje i о njemu se raspravlja. »Šta je cilj našeg rada i koju publiku hoéemo da privučemo?« Ako neko to pitanje postavi posle predstave, malo smo razočarani, jer nadamo se da rad to dovoljno objašnjava. Od početka naš cilj je bio da sami napravimo komade koji direktno reaguju na konkretne aktuelne situacije u kojima se Ijudi nalaze i da nastupamo na mestima gde ovi Ijudi svakodnevno imaju posla sa problemom. Za temu moramo i sami da imamo afiniteta. Predmeti koje biramo uglavnom su u centru pažnje i uvek postoji velika grupa Ijudi za koje su još mnogo važniji nego za nas, ì njih tražimo. Komade igramo u bolnicama, na univerzitetima za struenu obuku u organizacijama za socijalne radnike ili za one koji rade sa starima. Pokušavamo da publiku emotivno zahvatìmo predmetom i razvijemo diskusiju. Lekari, bolničari, pacijenti i uprava (ìli u slučaju našeg projekta »Zločin«, delinkventi, direktor zatvora ili psiholozi iz službe resocijalizacije) inače se nađu vrlo retko zajedno u istoj prostoriji. Obično nikad ranije nisu videli nijedan oblik pozorišta u vezi sa svojim svakodnevnim problemima. Ako našom glumom uspemo da dokažemo da njihove problème osećamo, mada se nikad nismo bavili njihovim poslom, i kad se oni povrh toga uzbude gledajuéi, onda postaje verovatno da ce i

laici kroz nas nešto prepoznati i to moči da povežu sa svojim lien im životom. Dolazi sugestija: »Ovo biste morali da prikažete Ijudima koji о tome ništa ne znaju«. Služimo kao karika. Pružamo potporu kroz to što gledaoci shvate da nisu sami sa ovim problemima i povrh toga možemo da slomimo izolaciju prema »spoijnom svetu«. Kad svakodnevno radiš svoj posao, brzo codes do saznanja da si, zbog svog položaja u sistemu, prinuđen da reaguješ na određen način, dok mi, zato što stojimo po strani, možemo otkriti mogućnost da se u tom poiožaju može i drukčije deiovati. Kad nešto stvarno želiš, moraš da rizikuješ, možda će ipak ispasti manje strašno i manje nemogućno nego što izgleda, U svakom slučaju, onda znaš. Ostavljamo mogućnost za raspravljanje. Cesto dođe do međusobnih nesporazuma, pojavi se strah isto kao i nesigurnost i osećanje pritiska koje doiazi od toga što uvek misliš da bi trebalo da znaš kako treba, otkriju se mene u sistemu, a ponekad dođe i do pianova za promenu situacije. Primeéujemo da se u komadima uglavnom poistoveéujemo sa ijudima koji su na neki način u sukobu sa tradicijom našeg društva zarobljenog u hijerarhijski izgradenom sistemu, sa svim važećim »ugovorima« koji ga održavaju. Ovo davanje prednosti ima duboke veze sa našim iskustvima u našem kooperativnom udruženju. Za nas je osnivanje Werkteatera značilo oslobodenje, jer smo postali nezavisni (ne finansijski, jer dobijamo dotacìju od Ministarstva kulîure i od Opštine Amsterdam). Sve uže specijalnosti su odbačene. Pored glumaca, postali smo i autori, režiseri, nastavnici, čistačice, sekretarice, administrator!, menadžeri, šoferi ... itd. Odgovornost za kretanje mašinerije preuzeli smo na sebe. Naša kreativnost i energija su bujali. Ali i sve sigurnosti su nestaie. Pošli smo od toga da ne sme da postoji voda. Dvanaest tvrdoglavih odlučivalo je о svemu zajedno. Od početka, kada smo uređivali naše prostorije, raspravljali smo jednom dva dana о boji nekih vrata, iako smo dobro znali da se u suštini radi о drugim stvarima. Doživeli smo haotičan ali fantastičan period, koji, uprkos svoj zbrei u užasu, niko od nas nìje hteo da proposti i koji je bio neophodan da bi iz osnove bilo drugo, kako na umetničkom tako i na organizacionom polju. Pokušali smo da ne žurimo ka krajnjem ishodu kako bismo i nepoznatim mogučnostima dali šansu. Prve godine su nas ostavili na miru, nismo bili obavezni da dajemo predstave. Potpuno smo se posevtili našem istraživanju. Ali, da bismo ìzbegli zatvorenosti i da ne bismo izgubili dodir sa spoljnim svetom, osetili smo potrebu da budemo produktivni. Organizovalì smo razne aktivnosti kratkog daha i übrzo sa raznih strana dosi! su pozivi da radimo za posebne prilike, sto smo rado prihvatili.