Битеф

Svake nedelje morali smo Ministarstvu Kulture da podnosimo izveštaje о svim našim delatnostima. Posle prve godine postali smo sve produktivniji i pravili vece projekte, ali smo našu pokretljivost i spremnost na direktno reagovanje na aktuelne situacije nastojali da sačuvamo. Mogućnost da na taj način radimo, koju smo 1970 g. dobili od ministra kulture, bila je jedinstvena. Da se u početnom periodu može birati sopstveni put, bez mešanja spolja jeste ono što se traži. Svesni smo toga da mnoge grupe koje su osnovane posle nas tu šansu nisu dobile. Tokom godina došli smo, sa mnogo meduoblika, do potpune podele organizacionog rada, ali je odgovornost svakog ciana za celinu ostala. Svaka važna odluka usvaja se jednoglasno, uvek postoji mogućnost da neko nešto predloži. Pored izvođenja novih projekata, svako ima svoj dnevni zadatak na polju organizaeije. Podelili smo se po komisijama koje samostalno rade i koje odabiraju teme za grupne razgovore. Troje odgovornih za dnevni tok poslova bira se svakog drugog meseca i dobija punu pomoč staine saradnice koja je upoznata sa svim tekućim poslovima. Dalje, dobijamo pomoć u administraeiji, kućnim poslovima i u tehnici (imamo šatru sa osam stotina sedišta za ulični teatar). Cesto nas hvata strah od pomisli da postajemo »preveliki«. Veé smo celo jedno preduzeée, a vezu sa početkom ne smemo da izgubimo. Naravno da koristimo svaéije posebne sposobnosti; ko je u nečemu veštiji, radiée to češče od drugih. Ipak, specijalne funkeije nikad nisu utvrdene niti obavezuju. Imaš pregled celine i uvek možeš da biraš. Ako pogledamo oko sebe, vidimo da smo izuzetak. Tako je, na primer, zbog razvoja u raznim granama nauke broj specijalizacija veoma narastao. Nemaš vise pregled. Za skoro sve što doživiš u životu postoje specijalnosti. Naravno da ti oni koriste, ali i štete, jer oni cine da se osečaš zavisnim i nesigurnim. »Ako neko treba šest godina da studira da bi pomogao, smem li i da pomislim da to mogu sam?« Da ijudi iz preteranog poštovanja prema struénosti drugih vrlo brzo dovode u pitanje svoje liéno samopouzdanje, tema je koja se cesto ponavlja u našim komadima. Naš naéin rada, »Werkteater metod« naziv koji smo tu i tamo culi, ne daje recepte koji se tek tako mogu presaditi. I unutar Werkteatera svaki projekt zahteva drukéiji naéin rada, zavisan od predmeta i kombìnacija Ijudi koji su projekt izabrali (cesto radimo u malim grupama). Ponekad unapred unosimo strukturu. Dva éoveka, na primer, spreme scenario koji služi kao polazna tačka. Ponekad ceo radni

procès ostaje u kuči (Avondrood. »Večernja rumene). Ponekad probamo da improvizujemo direktno pred publikom (»Debeli prijatelji«). Tad kreéemo od određene situacije, u ovom sluéaju grupne terapije, po podne odredimo sadržaj a uveče igramo. Stalni metod, dakle, nemamo, ali о našim iskustvima možemo da pričamo, recimo na časovima koje mnogi od nas daju, na pozorišnim akademijama i amaterima, a redovno razradujemo individualno neki projekat sa ljudima i van naše grupe. 1 posle devet godina zajedničkog iskustva cesto ne možemo da prilikom rada na песет novom, izbegnemo oseke. Nekad misliš da si u ludnici; mi smo složna bračna zajednica od četrnaestoro Ijudî. Preoviadava grupni optimizam koji jedni podnose lakše od drugih ali koji nam uvek pomaže da nastavimo. Prvenstveno smo zajedno radi posla. Naravno da nam je Werkteater postao drag i postoji osnovno poverenje koje izgleda da je jače od uvek prisutne napetosti. Redovno odvajamo vreme da pod stručnim nadzorom raspravimo licna nezadovoljstva. Naucili smo da moramo da radimo sa suprotnostima koje postoje u grupi. Ako bismo pre rada pokušali da prihvatimo übeđenje drugog, preskočili bismo najplodniji period. koristeći to, ostajemo pristupačni. Čovek iza publike komadu. Kao sto se mi međusobno razlikujemo, tako se razlikuju i ijudi koji u celini eine publiku i koristeći to ostajemo pristupačni. Čovek iza publike mora da može da se poistoveti sa različitim osobama i onda da doživi da na primer lekar u komadu, sa kojim se emocionalno potpuno slaže, odjednom uéini nešto sto se on sam na njegovom mestu ne bi usudio. Mi očigledno u našim komadima sledimo jedan odredeni pravac, ali nikad ne probamo da namećemo pravila. Pokazujemo kakva je po nama stvarnost, sa izmišljenim situaeijama i osobama, stavljamo znake pitanja i dajemo sugestije. Nasuprot snazi koju jedan pisac može da unese u Jedan komad, kod nas stoji snaga mašte i napora četrnaest Ijudi, snaga igre i protivigre čudesnih, slučajem nastalih, nijansi. Kao grupa, od elemenata sastavljamo celinu. To je osoben radni procès koji ima svoje nedostatke ali sigurno i svoje prednosti. Lična iskustva možemo uglavnom direktno da preobrazimo u komad. Iskustva koja glumljenjem stičemo utiču, opet na svoj način, na naš liöni život. Prilike da se okamenimo ìli prepustimo slatkim samozadovoljstvom nemamo. Bez prestanka se ispitujemo i stojimo u neposrednom dodiru sa publikom, koja je stalno nova, i neprestano se pitamo cime se bavimo. [Werkteater]