Битеф

Pozlaćena Lulu Sa ovom Lulu nam ništa nije lako. Ona je smela, beskompromisna i postavlja zahteve. Njen osmeh je osmeh lobanje ispod kože. Lulu je adaptacija dva Wedekindova komada. Dúha zemlje (1893) i Pandorine kutije (1903). Ona ne nudi didaktické poruke koje se kao zrna suvog grožda vadé iz kolača života. Ona zahteva nenaturalistički stil glume i režije, Njen jezik je sabijen; veoma je malo motivacije ili detalja koji objašnjavaju. Wedekind nam nikada ne izlazi u susret sentimentalnošču ili pružanjem psiholoških objašnjenja, Umesto toga, podiže pregradu izmedu izvodača i gledaoca. Lulu, daleko od toga da je melem za građansko srce, prikazuje dekadentno, voajerističko društvo u kóme je prirodni inštinkt postao obogaljen i destruktivan. U središtu vrtloga strasti nalazi se vedra Lulu, divno čulno biče, čija je čednost istovremeno zavodljiva i fatalna. Dobro i zlo za Lulu nemajú značenja: njeni nespútaní instinkti sudaraju se sa svetom koji je njima neprijatelj. Ipak, ona nikad ni-

je svesna svoje moči. Njena čedna banalnost čini je neodoljivom. U Wedekindovoj verziji, Lulu je mala cvečarka koju usvaja stariji dobročinitelj i preobražava je u femme fatale. Muškarci zbog nje stvaraju remek-dela i umiru. Njen prvi muž dobija srčani udar kad je otkriva u naručju jednog umetnika. Umetnik, drugi njen muž, preseca sebi grkljan u trenutku kad otkrije njenu sumnjivu prošlost. Ona se zatim údaje za svog zaljubljenog dobročinitelja, koga na kraju übija u neuspelom paktu samoubistva. Zatim ima vezú sa cirkuskim atlétom, študentom, groficom lezbijkom (koja izdržava kaznu za übistvo umesto Lulu). Sa čarima koji biede, Lulu beži iz Pariza od ucenjivačke závere i nastanjuje se u Londonu. Postaje obična uličarka, a podvodači su joj sin njenog übijenog muža i njen poočim. Napuštena od švih osim verne grofice, Lulu nalazi jednu mušteriju previše, Džeka Trboseka, koji je raspori u sirotinjskoj četvrti Ist Enda. Tokom krátke karijere, dok njeni Ijubavnici pate zbog kompleksa krivice, frustracije i nasilja, Lulu je oslobodena šramote i dvoličnosti. Ona je ono što jeste. O drugima se možemo pitali, ali o Lulu ne. Bezimeni udarac nožem koji je übija na táj nácin predstavlja osvetu represivnog društva. lako je režiser Lee Breuer moderni-

zovao komád, ostao je veran mračnom dubu, ako ne i slovu Wedekindovih originala. Breuer prenosí Lulu u savremeni polusvet visoke mode, filma i međunarodnog biznisa - svet Andy Warholovih Lepih Ljudi, džetseta i mafije, stvorovi koji žive samo za profit i zadovoljstvo. Tako je sada zaštitnik Lulu filmski močnik, njegov sin je režiser, njen drugi muž módni fotograf, cirkuski atleta je glumac, a poočim propali saksofonista. Pozorišni horizont sada postaje ogromni fotografski kadar, koji u zatečením snimcima i filmskim isečcima hvata njen uspon sa dna do fotornodela, a zatim do disko i filmske zvezde. Uvek postoje dve Lulu; lik od krvi i mesa i kreirana Lulu - odslikana na ekranu, projektovaná kao šenka na plátno, uvečana na posterima, okupana u neónu disko-palata. Breuer nikad ne premošćuje jaz između ove dve Lulu zato što hoče da spreči naše poistovečenje ili saosečanje sa njom. Da bi to postigao, on koristi elektronsku i tehničku magiju Loeba kako to nikad do sad nije uradeno. Glumci drže mikrofoné ili ih prate tehničari sa pecaljkama. Tehničari garnižu po konstrukcijama kao insekti. Zavesa se diže i spušta. Kábloví se uvijaju po sceni kao zmije. Sablasna svetlost reflektora zasipa pozornicu. Breuer káže da je upotrcbio radijsku i filmsku zvuinu tehniku zajedno sa brehtovskim mizansce-

nom i films kim slikama. Sve to - time što nam ne dozvoljava da zaboravimo da je reč o predstaví - drži nas očarane, ali emotivno distancirane. Snaga ove predstave je u njenim košmarnim slikama. Pošle smrti svakog Ijubavnika, na pozornicu se iznosi gumená lutka. Iz orkestra bučno izranja rok-grupa kao neka paklena smetnja. A ogoljenost njenih poslednjih dana predstavljena je filmom kóji prikazuje automobilske brisače kóji se po kišnom drumu probijaju kraj jevtinih motela i neonskih znaková. Najupečatljiviji je početak drugog čina, kraj bazéna holivudskog močnika. S jedne strane svira južnoamerički orkestat. Plivači zamahuju nikama ili plutaju na dušecima, čak i gnjuraju u bazénu, plavoj plastičnoj foliji razapetoj preko pozornice. U poslednjoj sceni - koja se priča (ne glumi) u polumraku - po pozornici su razbacani muzički staici pokraj kojih sede glumci, ledima okrenuti publici, čítajúci svoj tekst. Jedan po jedan završavaju, svetla se gase. Ostaje samo Lulu. Okreće se da bi se susrela sa manijakom koji je prati. On podiže nož, ona krikne. Velikö oko na ekranu se zatvara. To je najjezivije übistvo koje sam video na sceni, koje dolazi posle varljive, gotovo koralne, vedrine narativne scene. Za scenografiju Adriane Lobéi (to je više od scenografie, to je doga-