Битеф

ŠARENTONSKA LUDNICA Šarentonska ludnica je (na osnovu opisa u knjizi J. L. Caspera Charakteristík der französischen Medizin. Leipzig 1822) bila takva ustanova u koju su odnosili one koji su svojim ponašanjem sami sebe onemogučili u društvu iako nisu bili ludi. Tu su bili zatvorení ljudi koji su počinili takve grehe koji nisu spadali u domén javne sudske rasprave niti istrage, kao i oni koji su bili osudeni zbog grube političke greške ili su se pokazali lošim učesnicima u krupnim zaverama. [P. Weiss: Primedba uz istorijsku pozadinu našeg komada] ...u Šarentonu umobolnici žive izmešani u potpunom neredu. Jedino raspoznavanje je po polovima, ali ni to ne váži za svaku zgradu. Manijaci su zajedno sa melanholičarima, idioti sa epileptičarima, a oni koji su u najdubljem ponoru svoje bolesti zajedno su sa rekonvalescentima. Kakva organizacija! Čak i bolesnike koji su

proglašeni javno opasnima spajaju sa ostaliraa, muče ih, a ponekad i tuku. Zgrada br. 2, desno od ulaza, pripadá ludacima muškarcima, ima četiri nivoa, a tu se podrazumeva i suteren. (Na drugom spratu je živeo de Sad). Nivoi su podeljeni hodnicima, a odatle, levo i desno, nalaze se sobe. Površina óelija iznosi 3x4 metra a u njima je smešteno dva-tri bolesnika, Sobe sa donjeg nivoa, s obzirom na to da su oko póla metra ispod površine zemlje, izuzetno su vlažne. Tu smeštaju one bolesnike koje su bolničari obeležili, odnosno one koje hoée da kázne. Večina ih ovde leži na goloj slami, a mnogi nemajú ni pokrivače... Prvi i drugi sprat, iako nisu tako vlažní kao suteren, nisu manje nezdraví zbog opšte prljavštine. Židovi su prekriveni višegodišnjom prljavštinom i odvratni su. Sve smrdi - ventilacije nemá - delom zbog [sparavanja latrina a delom od znoja samih bolesnika. Ono prvo postaje na najmanju promenu vremena nepodnošljivo, več i zbog toga što su klozeti smešteni na svákom uglu hodnika. .. ,iza ova zgrade nalazi se muško kupatilo. Medutim, iako je solidno gradeno, ima više bitnih grešaka i nedostataka... tuš koji bi trebalo da fino prská predstavlja u stvari vrlo jak vodení mlaz, koji bolesniku, pored jakog udarca, preseca i dah i tako slúži uglavnom za to da izazove b 01... [H. de Colins: Zabeleška o lečenju ludila

u Šarentonu.] Tuš je cesto koriščen; umobolnika koga prethodno čvrsto vežu u stolicu sa naslonom, únose u kupatilo. Naslonjaču smeste ispod suda ili rezervoára punog hladne vode i kroz debelu cev izruče tu ledenu vodu na glavu bolesnika... Isto tako cesto su korišćeni tuševi iznenađenja ,.. Izgradili su bazén dubine 6 stopa, širine 7 i dužine 10 stopa. Taj bazén je bio pun vode. Bolesnika, kóme su prethodno vezali oči i smestili ga na leda, gumu iznenada u vodu... [Esquirol: Istorijski Г Štatistickí zapisi o Sarentonskoj bolnici]. U Šarentonu je koriščen jedan tapaciran kavez od ispletenog pruča (neka vrsta mrtvačkog sanduka) veličine čoveka, u koji su smeštali bolesnike. Sanduk je imao i poklopac, a da bi glava bila slobodná poklopac je na tom delu bio isečen u obliku polumeseca. U tom položaju bolesnik je bio osuden na potpunu nepokretnost ali nije bio izložen nikakvom bolu. [Joseph Guislain: Náučná rasprava o umobolnosti i ustanovama za umobolnike, Amsterdam, 1828] Dve godine je prošlo od onda kad su za jednu specijalnu priliku, koju su hteli naročito da obeleže, želeli da nagovore Trenisa da odigra kraljičin menuet. U to vreme su ovog, inače u

Parížu opštepoznatog umetnika - ludaka smatrali neizlečivim, jer iako je bio rniran i naročito uveče potpuno priseban i bistrog uma, ujutro bi ispoljavao znake potpunog ludila. Da bi ga privoleli na igni, podgrevali su najmorbidnijim idejama njegovo slavoljublje. I pobedili su; pozdravili su ga kao Princa, obukli ga u nove izvezene haljine i dalu mu čak i mač da opaše. Trenis, opčinjen svim tim, radio je sve što su od njega tražili. Igrao je sa takvim šarmom i lakoćom da je bio nagraden ogromnim aplauzom; ali njegova radost bila je kratkog veka. Ovaj sjajan skup koji se tu sastao, za njega je predstavljao masu koja je prisutna radi njegovog zadovoljstva a oduševljenje koje je izazvala njegova igra za njega je bilo izraz poštovanja i ljubavi koje se iskazuje vladaru. I kad se morao rastati od tih svojih kraljevskih obeležja i morao da se vráti u svoju čeliju, dobio je napad najneobuzdanijeg gneva. Bili su prinudeni da mu nasiino oduzmu mač i odelo, ali to ga je samo još vise razbesnelo. Bolničare, koji su ga vezali, smatrao je još dugo pošle toga pobunjenim podanicima koji su se usudili dici ruku na svog gospodara. [H. de Colins: Zapisi o lečenju ludila u Šarentonu.] Pariz, 12. avgusta 1808. godine Milostiví gospodine. Imam čast obrátili se Vašoj Milosti u