Битеф

stvaralaštvo umetnika. Ponižen, pobeden i umoran, naś junak se vraba kuci u svoj bedni kutak, mašta o boIjera životu, ruba, drema, pokušava da radi, priprema se za praznik i obekuje goste, ali oni ne dolaze... Docnije, doduše, pojavljuje se jedna dugo obekivana žena i on pada u san. Lićnosti iz njegovih slika remete njegov san, potkradaju ga i napuštaju, nameravaju bak da ga, iako još živog, sahrane... U predstavi nema mnogo übesnika, pa i oni su telo i krv Pirosmanija: nemi buvar - njegov jedini drug, prijatelj i umetnik, brat, žena njegove mašte Ija-Marija, pa i proizvod njegovog dara - trgovac ribom, Margarita, Grigol. U suštini, ova predstava je jedan veliki monolog. □

Svet u korne je sve mogućno Za Ejmuntasa Nekrošiusa ne bi se mogło reći da je mlad reditelj, iako ima tek nefto mało više od trideset godina. On je aktivni tvorac savremenog litvanskog pozorišta, autor osam režija, koji je snažno uoblibio svoje stvaralačke principe u predstavama kao što su Ukus meda S. Dilejnija (1977), Ivanov A. Čehova (1978), Duokišksije balade savremenog litvanskog dramaturga Saulusa Šaljtjanisa (1979), Pirosmani, Pirosmani. .. V. Korostileva (1981), I duże od veka traje dan Č. Ajtmatova (režija G. Kanovičusa, 1983). Dramaturška osnova tih predstava znatno se razlikuje, što potvrduje težnju autora da izbegne ponavljanja. Za sada mu to połazi za rukom, za sada u svojim predstavama stvara neobiban svet u komę je mogućno sve, u komę se najbudnija fantazija preplibe

sa najneverovatnijom stvamošbu. Kao pravi umetnik, E. Nekrošius ne dopušta nikakvu popustljivost: ljudski otvoren i autentičan u svojoj umeton isto to očekuje i od gledaoca. Takav stav verovatno i predodređuje snagu ovog umetnika, izdvaja ga od drugih mladih litvanskih reditelja i govori o njegovoj zrelosti. Predstave E. Nekrošusa mogu da budu vise Ui manje tačne, ako se ima u vidu scenski način izražavanja, bogatije ili siromašnije u emocijama i mislima, ali u njima uvek dominira ličnost samog reditelja, koji ne skriva ni svoju snagu ni svoje slabosti i koji se nikada ne pretvara. Mi možemo da se poistovetimo sa ličnošću ovog umetnika ili da ga ne prihvatimo, ali ne možemo da ostanemo ravnodušni, jer smo pozvani na otvoreni kontakt. E. Nekrošus ume da posmatra život i da ga oseti. Sve što se javlja u njegovim predstavama potiče od stvarnosti koja nas okružuje u neposrednoj blizini. E. Nekrošius se obraća gledaocima koristebi se poznatim pojedinostima i istovremeno iznenaduje neočekivanim składom tih pojedinosti i njihovim nesvakidašnjim sraislom. Međutira, slikovitost u pred-

stavama E. Nekrošusa ne stvaraju sami po sebi elementi scenskog prostora, već opštenje glumaca sa njima. U njegovim predstavama glumac je taj koji stvara osnovne scenske metafore. Harmonija izmedu glumca i reditelja - to je ideal scenske umetnosti. Izgleda da se baš tom ideału približavaju najbolje predstave E. Nekrošusa, što se posebo odražava u sposobnosti reditelja da pronađe odgovarajuće glumce. Sam glumac u predstavama E. Nekrošusa kao da postaje bog, koji ipak osluškuje osnovne intencije rediteljskog Olimpa. Reditelj dopušta glumcu da improvizuje pojedine delove predstave, Postoji stara istina, prema kojoj je mogućnost reditelja da iskaže svoje misli putem umetnosti glumca u stvari znak zrelosti. On ume da inspiriše glumca i da tako rašblani njegovu dušu da se u njoj ispoljava ono što čoveka čini jedinstvenim. Od jednostavnih stvari stvoriti neobične, sagledati u malome šta je u njima veliko - u tome je osobenost reditelja E. Nekrošusa. U pozorištu E. Nekrošusa mnogo je tišine. Reditelja privlabi onaj prostor koji se skriva i stvara između rebi kao nešto široko i sadrži u sebi više znabenja. Glumac koji buti ali živi obuzi-

ma maštu gledaqea i on odjednom shvata da ono što se dogada na pozornici nisu prazne reči naubene napamet, nego istinski stvaralački čin. U pozorištu Nekrošusa ne zvuči samo tišina već i muzika, koja nikada nije samo slučajna podłoga radi isticanja emocionalne tačke predstave. Muzika za E. Nekrošusa znači jedan od načina percepcije sveta i njegovog ispoljavanja, bez čega bi pozorište znatno osiromašilo. Nije se Nekrošus slučajnno oduševio eksperimentom Shakespeareovog da transponuje Romeo i Juliju u savremenu rok-operu, ne podređujući je literatim nego muzici (koju je napisao mladi litvanski kompozitor K. Antanelis), njenim zvucima, ritmu i atmosferi. U Litvaniji su veoma popularne reči lidera starije generacije J. Miljtinisa: Glumac mora da budę i akrobata i filozof, a rok-opera Ljubav i smrt u Veroni samo potvrduje te reči. Shakespeare va tragedija transponovana na jezik savremene muzike, mlada i elastibna tela glumaca podložna ovoj muzici, stvaraju živu spontanu sliku rok-opere. Sedam godina života Nekrošusa u pozorištu koncentrisano je u njegovoj

najnovijoj predstavi I duze od veka traje dan. To je dramatizaeija istoimenog romana kirgiskog pisca Gingiza Ajtmatova. U njoj je konačno sazrela najosnovnija erta Nekroäusa. Njemu organski polazu za rukom da podvuče značaj svakodnevnih akcija i pokreta, pretvarajući ih u jedan od simbola postojanja čoveka, a to su već principi ritualnog pozoriśta. Pomoću njih predstave E. Nekrośusa mogu bez velikog truda da prekorače prag vlastite kuće, težeći ka sveopštem scenskom jeziku i, na taj način, da uzbude i nekog stranca, neupućenog u literarne osnove predstave. Osnovna ideja predstave je da se zaštiti čovek, i to od svega śto se, ргеteći, nagomilava oko njega, iznad njega i u njemu samome. Ako pratimo sedmogodišnji put Ejmuntasa Nekrośusa u pozorištu, moramo podvući poseban odnoś reditelja prema stvarnosti, Reditelj se nalazi pređ nekim problemom, situacijom iii idejom, i on oseća da o tome treba govoriti. Kad bira pozorišni koraad, on ne traži u njemu pretežno dramaturśke vrednosti već, pre svega, misli, koje potvrđuju vitalnost ideje bliske njegovoj duši.G

O mladirn rediteljima, posebno, o scenografiji Adomasa Jacovskisa za predstavu ,Pirosmani, Pirosmani...’ Za mlade litvanske slikare karakteristićna je težnja da iskažu odnoś prema prostoru pozomice putem skice, a ne putem makete. U tome je zastupljena likovna kultura, bije izvore treba traźiti u tradiciji stvaralaštva M. Dobuźinskog, koji je dugo živeo i stvarao u Litvaniji, drugim rebima u tradiciji sveta umetnosń. Litvanskim scenografima svojstveno je da misli izražavaju kibicom na platnu, predviđajući pri tom prostor za pristup načinu mišljenja neophodan za rad u pozorištu. U svojim skicama za predstave oni ne nude jednostavno vari-

jante mesta radnje, nego čitaju komad plastično, a zatim se na skicama rada fanlastičan i bizaran svet, u bijoj osnovi uvek leže realni predmeti. Pozitivnijim primerom uzajamnog razumevanja stvaralabkih sistema reditelja i umetnika mogu se smatrati predstave Omladinskog pozorišta, koje je režirao Ejmuntas Nekrošus, u saradnji sa scenografom Adomasom Jacovskisbm, Jacovskis radije prihvata druge vrste rešenja, a to je jedinstven scenski stav; prema mišljenju umetnika, taj pravac najviše odgovara gabaritu i arhitekturi scenske povrfine. Ono što Jacovskis gradi na pozornici, może se smatrati pokušajem organizacije scenskog prostora oko sadrźajnog i emocionalnog centra, koji kao da privlači mizanscene. Osim tog centra, na pozomici mogu da budu razmešteni samo poneld elementi koji treba da ukazuju na sadrźajnu i emocionalnu zamisao reditelja. Pogledajmo kako se taj princip iskazuje u radovima različitim po stilu i problematiek Režija E. Nekrošusa zasniva se na korišćenju realističkih oznaka i obeležja Ijudskog života. Njih ne zapaža samo ljudski pogled, već kao da su prodrli do dna srea i stvorili u pred-

SiVEi