Битеф

Klasika í antíklasíka ’85

Na ovogodišnjem, 19. Bitefu uočavaju se dva toka - klasični i antiklasični, i to samo na prvi pogled: dva toka deluju kao da su odvojeni i da teku nezavisno jedno od drugoga. Medutim, dublji pogled u suštinu predstava pokazuje da to nisu dva odvojena toka, več dve tendencije koje se bore u okviru istog pokreta, iste estetike i najčešče, iste predstave. Klasika nije samo čin uzimanja, kao predmeta svog pozorišnog interesovanja, nekog klasičnog dramskog dela - Shakespearea, Molièrea, Victora Hugoa, Čehova ili Gorkog - več i istraživanje klasičnih formi pozorišnog

izraža vanj a, njihovo obnavljanje sa osećanjem nostalgije i spontano suprotstavljanje sopstvenoj nostalgiji. I avangarda našeg vremena ima svoju klasiku, tako da i najnovija pozorišna traganja sadrže polemiku sa prethodnom generacijom tragalaca. Neverbalno, antiliterarno pozorište, ta snažna tendencija modernog pozorišta, neprestano mora da prevazilazi svoje pronalaske, uspehe, rezultate, svoju vlastitu klasiku. Dogadaji koji su se desili u okviru pokreta koji se formuliše kao transavangarda, jedini markantni pravac teorijski formulisan 80-tih godina, svedočanstvo su tih postavki, mada ne i jedini dokazi. S druge strane, predstave čiji su povod klasična dramska dela na 19. Bitefu, svaka na svoj način, sadrže antiklasični ključ. Svaka ta predstava, u jačoj ili blažoj formi, sadrži nešto razorno, antiklasično, novo. Čini nam se da bi 19. Bitef, sa poznatim imenima sa prošlih Bitefa koji su nam doneli nova videnja pozorišta, sa novim imenima koja

131TEF